Пијемонт

Стр. 2.

Број 266.

;п И Ј Е М 0 н т*

Писмо је писано искрено, зато је и интересантно и поручнин, да је само остао у животу, без сумње би за његову садржину одгова|рао: Писмо глаои: пПримио сам твојеписмо од 5. ов. мес., но не стигох да ти одговорим све до дг1нашњег дана. Мучан је положај у коме се налазим и прзво да ти кажем ја, кога знаш као увек храброг, постго сам прилична слаботиња. Болестан сам и ја као и моји јадни војници. Спаеамо у рову, хргнимо се врло рђаво, а уз то сваки дан имамо борбе и сваки дан наш непријатељ, који је, тек сада видим, још јак и силан, одбацује нас све виг ше уназад. Ти оигурно седећи у каквом угодном ресторану, ревносно читаш о нашим „великим победама”. Да, знам, читао сам и ја то по нашим листовима, који по кад кад залутају овамо о тим иобедама; читао сам и омејао сам се, ма да ми тај смех није ишао од срца. Не, драги мој, не веруј више том

шкрабању! Срби су нас тукли, Срби нас једнако туку. Ја се сада налазим у Рогатици, а Срби су пред намг на позицијама, којесу све до јуче биле наше, а сутра ја верујем, и Рогатица ће бити њихова, а ми ћемо бити далеко иза ње. И тако стг^лно — док, најзад, и вама у Пешти не буде јасно, да су Срби пред Сарајевом, а не да смо ми у Нрагујевцу. Ми смо болесни, а војници су нам често гладни; штрапаци и тешкоће су велике, те није ни чудо што сваког дана по неколико одбегну на орпску страну, док остали радссно чекају тренутак, да буду рањени или заробљени те да се ослободе мука...." После овога, поручник пише своме брату о неким породичним стварима, шаље поздраве и т. д п писмо се завршава овом интересантном реченицом: ,,Предосећам да ми је ово последње писмо које ти пишем." И то га предосећање, заиста, ниЈЈе преварило! В.

- Шта су Аустријанци радили с мирним становни штвом при своме упаду у подрински округи? (Из ,Ратног Дневника )

Прошла два рага и позната побуна обележили су наше непријатеље према истоку, југу и југозападу Овај нам је рат открио и друге са севера и то Мађаре и Немце, који ни најмање не заостсју од претходних по одвратним делима, ксја су починили у областима, кроз које су прошли. Омде где су наишли сами Мађари и Немци, наш је народ пропиштао. Чинили су грозна и страховнга недела. Наш их сељак канда никада неће заборавити, јер је од њих претрпсо ужасне злочине и унижења. Убијали су, клали, боље рећи мрцварили и вешали, на правди Бога, младиће, управо дечаке, старе људе и још уз то жене, које су распарали, поред тога што су их и кундацима тјкли, када их ваљда од стица нису мо гли пред другимз (СлозенимаЈ убијати и то онда, када су трчале за својим синовима. Даље, уништавалн су имовину, кад нису стигли, да је употребе|; ломили су и газили све по кући. Фамилије су унижавали доживотињизма, срамотећи их на очиглед свију. Тешко је и разговарати с људима о свима тим злочинима, јер их се ужасавају. Да поменемо само школико при* ера са положаја Борање, између Крупња и Лознице, па ће се из њих најбоље видети коликом је мржњом запојен према свему ономе, што је српско, је-

дан Мађар или Немац, управо „Швабо“, како га зову у Подрињу. Приликом наступања Аустријанаца концем јула и почетком августа два младића из села Церове и још десетак ; из Ликодре Красаве, Брезовице и Цикотасвега 15 њих на броју, кренули су пут Завлаке и Ваљева, да изб.гну испред аустријске војске. Али их је сустигао један коњички одред Аустријанаца, задржао их и упутио натраг, па их П)Стио. При повратку иису умели да се гдегод с пута уклоне, но пођу друмом. Сусрели су их по том други коњаници, „водили их 5 дана“ којекуда нису им од јела ништа давали, док их најпосле нису одвели до једне јаруге код села Корените, сјурили их туда и плотунима побили. Она два младића из Церове јесу Сганоје и Драгослав (т.к навршио 17 година) Грујичићи; последњег су погодила два куршума, један у слабину а други у главу (кроз уво). То је било пред вече 1 августа. Од свих тих младића умакао је само један, Живојин Грбић из Церов-. Он је скочио први у јаругу и случајно се спасао, па ноћу крадом дошао кући и јавио о погибци. Родитељи су по том нашли своје синове и сахраиили их 9. августа. Цветана Марковића нз села Церове, старца од 90 год. свег су изболи ножезима. Веле, дч је

'преко сто пута ударен по телу, ' па му запалили стогове пшенице и онако измрцвареног бацили у запзљене стогове, те је сав изгорео; морали су после, да му кости извуку кукачом. Из села Брштице обесили су у Крупњу код кафане о липу Спасоја Станића, старијег човека. Био је изишао да види кукурузч они га ухвате и обесе .У Крупњу су обесили и Светозара Крстића изсела Липе.-.овића. Даље, у самом селу Брштици обесили су Влајка Тоуиног из породицЈ Јовичића („обесили га, разапели да простиш на грму“,) Милана Средојевића такође обесчли су („био тужан стражар на ћуприји“). Осим тога, у Брштици су приликом наступања побили и измрцварили 4 жене, од којих је једна била старица, од њих две су биле у другоме стању. То су: Стеванија, Станија, Милева и Алексија. Милеву и Алексију убили су у подрумима, где се биле склониле из страха од пуцњаве. Обе су убијене пушком. Алексију су погодила два куршума у нос („усред носа двије иушке“) и оба изашла у потиљак. Кад су је нашли сва је била обливена кр љу. Мушкараца није било. Старица једна вели: „Алексију у нос ударили, тужна лежи трудна, ја по бего, страота ме ухвати, сачувај Боже сваког од душманске руке“. Крај ње су била остал I у ж њоту два детета и, чим су отворили врата од подрума, деца су одмах изашла. — Станија и Стеванија су биле снаја и свекрва, прва је била такође трудна. Сакриле се биле у жито крај куће, ту их поубијали и измрцварили; нашли их у житу откривене и силно унакажене. У Брштици су у подрумима убили и два брата Станића и њиховог комшију Тешмана. У селу Дворској убили су, управо измрцварилч бајонетом 16 људи од 50—60 година; ни један од њих није од пушке погин>о. Једног су од тих људи, Максима Васића из Дворске на 18 места исцробадали ножем, па га бацили на воденичко коло, те је сав био у.чакажен. Неке су помало и закопавали, да би ваљда сакрили злочин, или су их укућани налазили, Кнда су их убијали, обично су их водили у шуму или какво склониго место, како их не би наши људи лако пронашли. Једноме су у близини Љубовије убили и брата и сина, које су нашлч у кући; извели их из куће, везали и везане погубили, оа су му онда у кући, по авлији и у башти апсолутно с> е уништили, поломили и поразбацали (качице сира, кошнице пчела и друго). Таквих цримера има готово у свакоме месту, где су наилазили сами Мађари и Немци. Када нису убијали они су се {улазећи у кућу, кревељили женама и деци, грдили (умели су да кажу само „свиње“), „мриџали иешто“ и претили убиствима. Према женама и у опште пре ма фамчлији где су наилазили сами, ови полтрони били су шкандалозни. Жене су силовали на о-

чиглед мужева и деце, која су трчала за мајк зм, а кћери су одвајали од родитеља и на очиглед их водили у кукурузе и сена (Костајник). То не би радили ни они из Анадолије. Приликом пролаза за Крупањ многе су женске повели са својим логором („гонили их у Крупањ и вратили ноћу.“) Једна је у Брштици била код колевке са дететом. Они њу насилнички тргцу и поведу собом, а кундаком одгурну кол.вку са дететом, које је остало да вришти (није имало ни 4 недеље). При жком повлачења многе су одвели преко Дрине. Из Б г штице су одвели Живковића Михаила и његова сина Драгоиира ; Симеуна Живковика и његова сина Милорада; Спасоја Петровића и његова син 1 ; и др. Из села Церове поред људи средњих годинд (Са ву Петковића и др.) одвели су младиће Станка Јовановића, Сто јана Гајића, , Пегра Јовановића и др. Само из костајничке општине 94 је које погубљ но, које одведено. Готово из сваке друге или треће куће у селима на подножју Б >\ ање одвели су преко Дрине но једно или два лица, обично оца и сина („отеро ЦЈвабо“).

[|

— Убиство јвдног бугарског родног посланика —

на-

У Бугарској је извршен један сензационч политички атентат. ПосланикСтојан Георгијев, члан националистичке партије, наааднут је и убијен на путу од Струмице, када је ; шао у Софију, где је требало да присуствује отварању Собрањ’. Узрок атентату још се није могао утвртити. Мисли се, да је извршен из политичких разлога и да су убице „македонствујушчи“. То је бар мишљење „Дневника*. За време турске управе, вели „Дневник“, Стојан Георгијев био је оптуживан да је у служби тур ске владе. У последње време, како се прича, одржавао је сумњиве везе са страним посланствима. Могуће је, да су „македонствујушчи“ револтирани због његове ни најмање завидне улоге, решили да га уклоне с овог света.

целом телу, ја сам сав зашивен. Заистз, незнам како сам могао| остати жив. — Јесте ли све те ране задоби-1 ли од један пут? — Од један пут! Ево како ми се то деоило: „Тридесетог августа ја сг>м се налазио У близини једнога села, где је била веома жестока борбз. Изгледало је да је битка свршена и број рањеника није био вели 1 ки. Кадз сам лревио и пос; њег рањеника и када сам хтес ... се попнем на коњз, ја сам сс- н&једанпут вндео сав у вгт;>и. Је;:.а праната се распрсла над мојом главом. Мој јадни коњ био је убиЈЈен на место а јс( сам сав изранављен пао на земљу. Мој ордонанс, ма да рањен у ногу, подигао ме је и упутио ме уназнд за два километра; најзад су ме неколико ваљаних војника однели на пушкама у змбулзнту, која је била удаљена пет километара. Срећом, ни један животни орган «и|је ми био поремећен. Ја сам изгубио, истина, лево уво, глава ми је сва прошквена, десна рука ми је сломијена, кичма ми је Пјрорешетана, моје ноге су ми тг 1 кође много повређенв, али што је најглавније — ј а с а м ж и в!"

Р

ЗванЈИчан француски извештај. —

Међу рањеницима, којн леже сада у болници у Вал де Грасу, на-лази се један санитетски мг-јор, који има 96 рана. Сарадн-ик једнога лиспа га је походио. И порад сви-х болова, јер је његово тело све у ранама, он је п-римио ноЕИна-ра са осмехом: — Као што видите, ја нисам ум-ро и никако немам жељу да умрем. Помислите: звс;нично је констатовано 96 рана! Има их по

— Арнаутско — бугарско аустријски упадина црногорско земљиште Цетиње, 20. окт. Преко хиљаду наоружаиих Арнаута, које су предводили Бајрам Дур, Иса Бољетинац, бугарске комите и преобучени аустриски официри, ономад су напали на црногорско земљиште код Ђаковице. Како није било довољно наших трупа, упадачи су прешли на наше земљиште, собом су били понели и два брдска топа. Наша војска их је затим опколила и разбила, терајући остатке 12 километара на арбанашко земљиште. Вође су једва успеле да побегну. Пошто је успоставила ред, наша се војска вратила на црногорско земљиште.

\тш т

- Осуда атентатора на Фрању Ферди-нанда. Беч, 19 . октобра. У четвртан 16. октобра, сараЈевскн суд изрекао је пресуду

им он и помогне, како до сад у свим ратозима, тако и од сад!.„ А шта да кгжемо за њихова „огњишта" и њихове „светиње”? Ко им то дира? И ко је на чије насрнуо? Је ли Белгија на Немачку, или Немачка на Белгију? Је ли Фрг|нцуска на Немачку, или Немачка на Француску и тако даље. 0, лицемерство, за тебе је слаба ова реч!... И ово чудо од нелогичности, подлости и лажљивости, седи на престолу, и беседи!... Слушзјте даље! У беседи се вели: „Тешко побеђенима! Тешко њима, јер победилац неће знати за милост!" И Немачка се рачуна у хришћанске земље, у којимаје освета грех; и у цивилизовг/не, у којима се освета сматра за варварстео! Бежите далеко вивелике и свете речи: хришћанство и цивилнзгција, од овога народа, чији цар може у XX веку овако да говори! Овачо је говорио само прехришћански војвода дивљих Гала, када је ушао у Рим да га

опљачка! На том је ступњу цивилизације данас император „просвећене" Немг 1 чке. Чега се ламетан стиди, тим се луд поноси, вег,и наша народна мудрост. И било 6и благо целој Европи, кад би овака просвећеност, не дај Боже, победила и овладала њоме!... Зар није било вредно, читаоци, зауставити се на овоме, на овоме чуду и грдилу немачкоме? — Честитамо Немачкој на овгИо ,зисокој образованости", која иде управо 25 векова назад!... Ј. М.

— Смрт председника мекснканске републике. Јгвљају да је умро Порфирије Диац, стари вредседник републике Мексика, виђени државник, чувен са своје карактерности, одлучности и политичне вредности. После друге револуционарне активности У земљи у којој су револуције стална појавг>, он је био изабран пре тридесет и седам година за председника републике и умео је да се одржи на власти до 1911. године, ргдећи иа учвршћивању власти у земљи, ма да је био прекидан честим побунама. На челу револуционарних покрета налазио се увек Мадерз, нзјбогатији поседник У Мексику, који је желео да створи демократскији режим по угледу на Сједињене Државе. Најзад, уморен борбом, Дијац се сгм повукао с власти пре некзлико година, да би учинио крај револуцијама, које су толико штетје учиниле његовој земљи, али на против: револуције су и даље избијале. Дмјац је био као председник врло енергичан, без скрупула, тврдоглаа до крајности, да су га готово називали тиранином. Заиста, то је био председник, који

је био потребан земљи, која је немирна и изложена честим револуционарним побунама.

Авијатмш — Смрт француског сенатора Рајмона, љубитеља авијзтике —

Јавили смо раније, да је на једном ваздушном извиђању смрт но рањен француски сенатор Рајмон. Рајмон је био љубитељ авијатике и нарочито последњих година он је обратио велику пажњу на француску војну гвијатику. На неколино месеца пре рата лоднео је парламенту јадну интерпелацију, у којој је тражио да се на авијатику обрати што већа пажња. Кад је објгвљен рат, Рајмон се одмах пријавио за добровољца при авијатичком оделењу. За време рата, својим смелим извиђањем учинио је француској вој-

сци великих Услуга. Пре неког временг! Рајмон се после једног летења морао спустити између француских и немачких редовз. Из апарата је могао да буде извучен тек после огорчене борбе на бајонет, али смртно рањен. Ипа« је имао толико снаге да поднесе рапорт о свом извиђању. Самртнику је главнокомандујући предао Крст Почасне Легије. Министри Бријг1н и Саро, који су се задесили у близини, посетили су Рајмона.

[Ј

- Писмо згробљеног немачког официра. „Дели Телеграф" доноси писмо једног немачког официра из кога се види, да је немачка оолдатеска знатно спустила тон. Та\ј немачки официр, рањен у Лорену, пише својој мајци: