Пијемонт

Београд, СУБОТА 1 Новембар 1914 год. БРСЈ 5 ПАРА Број 275. Година IV.

директор: Бранко Божовић Осниван: ЉУБОМИР С. ЈОВАНОВИЋ Уредник: Коста М. Луковић

Новн доквзн — Немачка је желела и изазвала европски рат -

Европски рат донео је многа изненађења. Поред осталих научника, и правници су имали да дочекају непријатно изненађење да сила доиста стоји изнад права. Још од Бизмарка осетила се код немачких државника и политичара тенденција, да овај свој принцип попнуна висинунаучне истине. Татежња одговарала је развитку немачке економске снаге, која је била згодно земљиште да на њему никне и процвета бесплодна биљка идеје „Оеи15сН1аис1 иђег А11ез“. Та је тежња изражена у свима немачким тумачењима социјалних и политичких наука. Њима је требао да се припреми цео свет, да не дочека са чуђењем и гнушањем извесна неделаНемачкогЦарства, које су носиоци пангерманске идеје припремали већ дуго и дуго времена. И ако је начело „силастоји изнад права" одбачено од свих ненемачких правника и осталог културног света, ипак су Немци стално и безобзирно, припремали фактичко остварење овог начела. Кобни оружани мир у Европи резултат је те акције, која је кочила и успоравала културно развиће европских народа. Много је говорено о припремама које су Немци извели, да што боље изненаде и уииште негерманске народности. Али непрестано се откривају нова факта, која све више оцртавају најновије немачке империјалистичке тежње. Најновије откриће у овом правцу јесте цитирање неких тајних докумената, који доказују да је Немачка припремала да се у извођењу својих планова послужи и напа-

дом на права Сједињених Држава. Наједном митингу у Вашингтону Рузвелт, бивши председник Сједињених Држава изјавио је, да је видео и прочитао документа и планове, којима се предвиђа да Немачка окупира неколико америчких градова, најпре Њујорк и Сан Франциско, те да откупом, који добије од американаца, успешно заврши европски рат. Што је најодвратнијеу овом најновијем немачком акту, то је једновременост са мисијом Дернбурга, који је имао, да америчке симпатије придобије за Немачку. У исго време кад Немци од Америке траже да их помогне зајмом. они тој истоЈ Америци припремају такво изненађење. Међутим та њихова намера осујећена је у самој клици и остаје као још један споменик немачке „културе". Било је пре европског рата људи, који су цара Виљема 11 сматрали као веома озбиљног кандидата за Нобелову награду за мир. Толико је овај дегенерисани владалац умео да обмане и умне далеко културније људе од себе. Али је сада овај носилац свих немачких идеја показао своју праву боју. Фамозни немачки принцип, управо његово извођење удалило је Виљема бескрајно од свих човечанских права и идеја, па и од Нобелове награде. Бурни протести америчке штампе показали су, да су Немци умели и равнодушне људе начинити својим непријатељима. Чудовишна новина, коју су покушали Немци да протуре у области права човекових, дави се сада у крви својих бранилаца. Тако је човечанство

после тешких жртава, успело, да се ослободи најварварскије идеје коју је свет досад запамтио. Из бојне линије

Шга је ко изгубио После бишке на Завлаци један кааетан постројно нешу и аребројава колико му је војника тога дана погинуло. У вече, кад м ј је аосилни у шатору скидао чизме, кааетан рече: — Много сам ваљаних људи данас изгубио\.. А ја само једног! додаде дрхшавим гласом аосилни. — Иако то? — пита капетан зачуђено. — Брат ми је остао та мо! — рече посилни, а сузе му се скошрљаиге низ ареалануло и необријано лице.

— Немци су намеравали да заузму Њу-Јорк и Сан Франциско! —

Из Вашингтона јављају да је Рузвелт на једном изборном скупу изјавио: — Ја сам видео документа и планове једне од ратујућих држава, у којима се предвиђа заузимање наших већих градова и наметање војне контрибуције, што је неопходно за продужење рата. Рузвелт је даље изјавио да су на првом месту требали бити заузети Сан Франциско и Њу-Јорк. Обећао је да ће после избора рећи одкуда је он то дознао. Ово је Рузвелт изјавио поводом агцтације, која се води у корист повећавања флоте и сталног кадра. Рузвелтова откр ћа произвела су силни утисак у самој Немачкој. Немачка штампа покушава то да демаптује,

велећи да су то производи маште и прекорева Рузвеита, као старога немачког пријатеља, што тако штогод износи на јавност. Амерички листови, међутим, тврде, да су Рузвелтова открића апсолутно тачна.

— Немачки војници бежв преко границв —

,« У последње време у немачкој армији завладала је међу војницима зараза бегства из војске. Нарочито пребегавају преко холандске границе, где холандски погранични чувари често разоружавају читаве немачке водове. Ротердамски дописник „ Дејли Телеграфа" доноси причање једиог лекара, који је дошао у Ротердам из Анверса. Томе лекару једног дана ДО' шла су три немачка официра, који су га замолили да им да грађанско одело, те су тако пребегли у Холандију. У анверском гарнизону досада недостаје 900 људн, који су несумњиво дезертирали. Немачкн војници не могу да издрже ратне тегобе које нарочито у борбама у Белгији досгижу врхунац. Нарочито су иеуспеси у току последњих дана убили дух Немаца.

11 № 11 № — Изјаве француских политичара. — Покушај швајцарских социјалиста —

Немачке новине објавиле су пре кратког времена да ће Француска одвојено, без питања својих савезница закључити мир. Поводом тога, париски дописник „Дејли Кроникла“ разговарао је с неколицином виђенијих француских политичара. Посланик Пенвсле рекаоје: — Ми нећемо никада пот-

писати мир без споразума са савезницима. Ми нећемо никада потписати мир, којим се Белгији не даје потпуно задовољење за све зло, које јој је учињено. Гусшав Ерве изразио је уверење, да кад би влада на то хтела пристати, да народ то не би допустио и избила би у земљи револуција. Како јављају швајцарске новине, представници социјалисгичке партије упутили су иредседиику швајцарске федере 'чје молбу, да федералии . ет узме иницијативу, да пршчжара с неутралним државама, како би се што пре закључио мир или бар примирје. Председник швајцарске федерације изјавио да је он такође присталица тогапокрета, тим пре што економски положај, у коме се налази Сада Европа, захтева да се што пре постигне споразум међу неутралним државама.

— Кратки извештаји са свих бојишта. Београд, 31. октобра. Руси су потукли немачке трупе, које су браниле првлазе на иотоку од Мазуроких језера. Ове победе омогућавају њихово понобно проднрање у дубнну Источне Пруске. У Галицији се наставља офанзива. На кавкаском војишту Руси су одбили неке турске нападе, ла су заузели целу долину Алашкерта. На француском левом крилу борба је поново отпочела. Немци су неколико пута нападали целом линијом. Ипак су успели да узму Диксмид, али зато су савезници на северу од Њепора заузели Ломберцид и околину, што је важније од губитка! Диксмида. Иначе на осталим тачмама фронта ситуација је остала иста.

Зо вереникои — Слика с руског војишта. —

Два инжињера, који су путовали у моме купеу, сишли су на једној малој станици и ја сам постао господар целог купез, пошто ни један нови путник није ушао.

Било је већ једанаест сати у вече, али како ми се није спавзлоу изашао сам у ходник да пол^шим цигару. У 1ходнику је стајала једна девојк а, прислонившк лице на проЧувши мој ход, подижегла вууБило ми је немогућно да је дофро видим у мраку, али сепри вбој светлости фењера назиралепа и привлачна форма ње5га тела. Када 1 је почела говорињен је глзс био, кзо што сам очекивао, нежан, готово денч! — Извините, молим вас, рече г она!, да ли »нате копико још има

станица? Ја сам јој рекао. — Како? Само још једна... Да ли знате зашто стоји овде воз тако дуго? — Чекгмо војни воз, — одговорих ја. Она ућута. Ја сам стајао још неколико минута у ходнику, и чим сам чуо свирање воза, ја уђох у купе. Али никако ми се није спавало и после неког времена ја сам опет изашао. Дееојка је, као и мало пре, стајала у ходнику. Окренула се кад је чула бат мојих корака, такода је светлост од фењера пзла на њено лице, које је било тако уморно и бледо, да ме је изненадило. Ја сам опазио да имз оштре црте лица и оштар поглед великих плавих очију. Наједанпут ми паде на памет, да она може бити нема где да спаза. — Наш је воз био препун рече она, — и само из љубззности

неки инжињери су ме примили у свој мали купе. — Да се нисте уморили? — упитах је. Може бити код вас нема местгд, а ја сам сам у целом купеу, јер су моји сапутнкци отишпи.... — Хвала лепо, — одговори она. — Истина, у купеу за даме нема места.... врло је загушљиво, и ја сам због тога 1 и изашла.... овде ми је лепо и не треба да се узнемиравате због мене... Њен глас нарочито изазива жаљење и жељу да јој се учини ма и »зјмања помоћ. — Ви сте се много уморили и ја вам стављам на расположење цео свој купе, јер се мени апсолутно не спава и, као што и сами видите, ја сам непреотано у ходнику... После д у ж е г нзваљивања она пристаде да се мало одмори, ели је катогорички изјавила, да ни у ком случају неће спавати, и молила ме је да се не узнемиравам због ње.

Мало по мало почели смо разговор, седећи у полутамном вагону, свега нас двоје у једном купеу. Није се могпо ћутати већ и због тога, што су сви ваши интереси и пажња били заузети једним и истим догађајима рата. Она ме је питала о иовим изг вештајима ,,оданде". Ја јој кажем некслико новинарсцлх извештајз, које тек што сам прочитао, неколико гласова, о иојима су говорили инжињери. Али она је била још обавештенија од мене и, као што се видело, читала је све новине, које су јој долазиле до руку. У опште, она се одмах опредељивала тзчно у нашем разговору, кзо Умна и несумњиво озбиљна девојка. Тек ми убрзо постадосмо добри познаници. — Ја, ето, идем тамр... у дејствујућу армију... — одједном је рекла она с неком детињоки простодушном отвореношћу, а затнм мало повукла и упитно мене погледала, као да испитује, да ли

ту реченицу нећу сматрати за хвалиоа»ост. Али умиривши се, она продужи : — Успела сам, да се довољно спремим... Бар, признали су ми, да сам способна за рад... Ви зацело знате, кад се има велика жеља, кад човек воли свој посао, може се често за неколико дана ургцити више него за читаве месеце. Сад путујем једној својој рођаци, у њену дружину. Тамо ће ми предстојати још неке формалности, можда нека врста испита, сши ја сам уверена, да ку заиста бити од користи... и да ку успети ускоро да се спремим, да отпутујем с одредом сестара. Ма колику велику нежностда ми је уливала дотле моја сапутница, њене последње речи су ме просто дирнуле: ето како путујв сама, та бледа, слаба девојка, још детињег гласа а уз то толико мирноће и Уверености у мишљењу, тако већ одређено, озбиљно лнце.