Пијемонт

Број 275.

,П И Ј Е М 0 Н Т-

Стр. 3

ске г. Аскит је рекао, да златне резервне енглеске банке достижу цифру од 69 и по милиона ливара стерлинга, коју раније нису достизали. Централна златна резерва износи 80 милиона, дакле двапут више него у тренутку објаве рата. Интерес по банкама износи 5 од сто, цена намирницама је на своме нормалном нивоу, број беспослених је мање но обично. Овај сукоб биће обележен дугим трајањем. Нема ничега што је у стању ослабити наше наде и наше одлуке. Ми нећемо спустити мач у корице, док Белгија не буде добила натраг, све оно што је жртвовала, док Француска не буде у потпуној сигурности и док права малих снага не буду учвршћена на солидним основама и док се војничко господарство Пруске дефинитивно и потпуно не уништи.

Интернирани у Ђенђешу Г. Рад. Ацовић, виши контролор Железничке Дирекције, добио је извештај да су у Ђенђешу интернирани још и ови наши поданици: г. г. Таса

Миленковић, пензионар; др. Љуба Ненадовић, лекар из Београда; Сава Миленковић, пензионар; Живан Лазић и г-ђа Вагнер. Поменути молеј да им се њихоса фамилија јави.

Срби у оуириЈској војсии ■ Неколико светлих примера љубави и оданости прекосавских Срба према Србији (Писмо „Пијемонту*)

Са

II

Народна Скупштнна Данас се састаје у ванредни сазив у Нишу Народна Скупштина. Како нам јављају из Ниша, рад Народне Скупштине биће ограничен само на доношење закона о ванредним кредитима и закона о реквизицијн. Повратак Г, НесторовиНа Јутрос се вратио с пута г. Ђорђе Несторовић, председник Општине Београдске. Г. Несторовић је провео неколико дана у Куушевцу због извесног службеног посла. Унитељима народних школа Министарство Просвете и Црквених Послова, нарочитим актом позвало је све учитеље и учитељице народних школа који се нису јавили до данас на своју дужност, да се у току од десет дана јаве. У противном случају, Министарство ће донети одлуку по чл 47 Закона о народним школама. Отпуштен Г. Јован Бацетић, полицијски писар треће класе начелства округа брегалничког, отпуштен је из државне службе на основу § 76. закона о чиновницима грађанског реда.

Исто су се тако понашали и сами војници, када су долазили у додир оа становницима. Такоу Доњу Љубовију наишли све оами Бошњаци, православни, 1 и тамо се није деоилс ништа неповољ-ј но становиицима. Они су говори-^ ли мештанима: „Немојте бежат', ми смо Србови, ако наиђе друга^ вјера, чувајте се”. Тако и у Г. Ораовици (близу Љубовије) гово-1 рили су становницима: „Немојте се бојати, ми смо ваши Србови,' као и ви”. Тола је било озуда, где су наилазили Срби. Ооим тога, они су и на друпи начин изражавали своје српске осећаје. Било их је, који у борби нису хтели пуцати оамо зато, што су 1 ИХ гонили против своје браће. Та(кав је на пр. био „Ђорђо” Васић, сај џија из Босне. Приликом наступања Аустријанаца, наишао јј у село Церову, у кућу Милана Грујичића, па му између осталога рекао: „Ја славим Лучин Дзн, Н 1 иј-едну пушку нисам испалио; нас Србе нагошише нтлред, а Мађари осташе позади нас". Исти је случај био, нису хтели у борби пуцати, и многи којису се доцнмје својевољно предали. Тако исто и мвоги заробљеници, ако им је веровати, говорили су, да нису пуцалм у војнике, но само у вис. Један од њих (ратар Миша Перишић из Новог Сланкамена, 26 регимента) вели: „Ја сам се предао, ја нисам ишао у ватру. Чим смо се развили у бојну линију (прилимом бораба на Зеленику и Сјенокосу 6. и 7. авг.), ја сам био на крилу м лего и нисам хтео пуцати" (можда и из страха). То је понављао неколико пута. („Ја нмозм пуцао, ја нисам ишао у бој, чим су они ошли (његови другови), ја сзм остао лежајући"). Тиме су се и бранили многи наши заробљени Срби: „Немојте сзмо, да ме убијете, та ја нисам луцао, та мене сУ револвером гонили, немојте ме господине убити".

положаја, октобар, 1914. Даље код Срба није било ни одушевљења, кадз! су их кренули 1 против нас. Команда 1 Нт 26-те ре-| гименте био је Србин Личанин Петровић, командант једног батаљо(иа у тој регименти, у коме су! били махом Срби из Срем(а, био' је Лапчевић, а „сатник" био Ста-ј нековић. Један од наших Срба из Срема (Глиша Новаковић из Гра-ј бовца), који је бмо зарсбљен У борбама на Рожњу (6. и 7. авг.) за све њих вели: „Сви су невесели (кад их кренули против нас), ми' смо се много бољем надали" (а не |р)а!ту са Србијом). Даље вели: „Ми' нисмо никако пуцали, ми смо непрестамо ћутали”. И т. д. Колико су у души волели Србе, види се из овог примера. Кадв су се из Крупња били повлачили!, пренели су и своје рањенике, изузев Србз. Међу њима остао је рз>њен и један наредник Србин;своје су преносили, а Србе остављали. Лсжао је у једној соби према глазној Улици у Крупњу. Био је тешко рањен. Кадо је наишла наша коњица у Крупањ, замолио је да га подигну, да само види „српску коњицу", па да не жапи умрети. И доиста. Када је нашз коњица наишла, поднгли га да је види, и чим ју је спззио, зарадовао се и издануо. Кад су се почели да повлаче и да беже преко Дрине (7. и 8. авг.), било је Срба, који су се радовали томе. Такав је случај био са једним Србином из Срема, који је био у болници у Љубовији. Чим је видео, да њихова т. ј. аустријска војска отступа и бежи преко Дрине, он је — вели једна Српкињз, која се зздесила у њиховој болници — сканао у соби од радости, говорећи: „Беже, беже". Један, пак, Хрват, упитан на улици, „Штз је?”, одговорио јесамо: „Чини ми се збијег”. Али што је од највећег значаја, било је Срба, који су у нзјтежим моментима — када су могли сваког тренутка погинути и од на ших — пребегзвали из аустријских борачких редова и прелази-

ли к нама и то само из родољубља и патриотизма. Тих је светлих цримера до душе мало, али је гл^авно да их има. Да поменемо само неке. У ред њих долази Илија Остојић из Приједора, из З-ћег батаљона 2-ге регименте, коју чине пола Срби, а пола католици и муслимани; из те је регименте овде био само З-ћи батаљон ■а остали су батаљонн у тој регименти из других регимента. У томе батаљону један од командира је Србин, Ружичић из Славоније, који има два брата у Србији. Илија је био У њиховом митраљеском оделењу. Оних дана, када су се ! Аустријанци кретали поред Дри- 1 не, да је понова пређу, Илија је био заостао, скинуо опрему и одело, П'31, препливавши Дрину, дошао је к нама. Знао је за аустријски пораз на Церу, те ћепо-1 водсм тога и рећи: „Ја сам самој чекао, да и са нама тако буде", т. ј. да буду разбијени. У његовој; регименти био је официр Србин Гојко Глоговац, кога као доброг Србинз нису хтели употребити у рату против Србије. Даље Борислав Брајић, интелигентан млад Србин из Дервенте (3. региментн', у којој је један од капетана ,,жали боже" Србин Малешевић) прешао је к нзма, када је била Н)ајжешћа борба на положзјима између Ципа и Биљегз (Борања)

приликом једне магле, када је свакога момента могао и од наших да погине. Још приликом преласка прако Дрине оретго је нашу децу и давао им шећер, због чега је од Мађара био опоменут и наговештено му, да ће бити кажњен... Инн 1 че познато нам је, да су многи бипи вољни, да прелазе к нама и да се предаду, али треба имати на уму да са предејом не иде тзко лако на линији додира обостране ватре. Знамо врло добро, да су многи из Војводине кошуље скид&ли и стављали их на пушке као беле барјачиће ради предаје, зли је с тим мучно ишло. Тек у побледње време нашло се начина, да се и то олакша у неколико. Р. Т. Никопић. (Крај) ВЕЛЕШКЕ Изгубљен куф'р. — Пр ликом мог пу 10 вања од Беогрзда до Краг>јер>иа, 15. јула опе год. остао мм је у Лаиову куфер. Куфер је црн, лахован, са жутим оквиром; у њему је женски веш, хаљине и неке слике. Моли се жељезничко ссобље. у Лапову и публика, да погписану известе ако знају шта је с овим куферо.м. Ко ме буае известио добиће награау од 200 динара — Адреса: Олга Драг. Милићевића, удова. Крагуевац (Ви ешка 12).

У Карпатима

Петроград, 30. окгобра У Карпатима аусгриска позадиоа. која се држи у поавцу Сана у пределу Санока нападнута је од наших трупа.

Опсада Пшемисла

Пешроград, 30. октобра г Онсада Пшсмислл, коју смо били обустагшли ла вреие офапзаве ауетро-немачких труиа ионово је ире ју;ета,

.,Гебен“ настрадао

Петроград, 29. октобра Пегроградска телеграфска агенција има извештај из Цариграда, да је кретарица „Гебен м јако пробушена за вре.ме бомбардовања Дарданела од стране енглеско француске флоте. Египат под опсадом Лондон, 2!) окг. Проглашено /е оисадно стање у Егиашу.

* + + Седео сам на старој клупи малог варошког булевара на обали величанствено-бујне, еелике реке. Неприметно се спуштао сумрам, дуиуо је свеж ветрић, који је носио мирис рибе. До поласка мени потребног пароброда требало је још четири часа, које нисам знао како да прекратим. Испочетка ме је занимао један случајни познаник, веома питоми снажни сељак, вероватно неки ситнм трговчић. Он је видео да читам новине и почео ме најпре по мало, па затим све смелије раслитивати о рату, стављајући при том своје замерке. — Аустријанац је исто што и Немзц, — објашњавао је он узгред, — само је аустријски језик за нас разумљивији, и као да има чак и неки руски нагласак... — А, је ли, господине, истина што код нас веле, да њихов цар има лреко сто година? — Има 84 године.

— Гле ти њега, тако стар човек — а сам води рат... Овај разговор већ ми је мало и досадио и ја сзм рзсејано лутао погледом по још светлој речној површини. Одједном се иза мене зачу звонки глас малог продавца новина: „Нове престоничке новине!" Брзо сам их купио читав свежзњ и почео онако у мраку прегледати главне извештаје. Између осталог, паде ми у очи списак погинулих официра и ја наиђем на познато име: Сухомирски, Вићентије Алексјејевић, Сухомирски! Вићентије Сухомирски... Па то је онај скромни и познати младић, онај вереник моје љУпие сапутнице, с којом сам разговарао у вагону, с којом сам се пре неколико дана опростио на железничкој станици... Ова вест је зацело била прва, коју је срела тамо код њене рођаке, куда је отпутовала. Јадна, мила девојка!... није узалуд било нечег тужног у ње-

ној бледоћи, у њенкм строгим цртама и озбиљном погледу. И заједно са том успоменом све се јаче јављала мисао, шта тз јадна девојка сад чинити? Да ли ће сад, као пре, своју одлуку сматрати као нешто нужно, неизбежно? Да ли ће наћи снаге и одушевљења за свој лосао, кад су са овим губитком умрле сзе њене жеље и маштања о будућности? Да л.т ће рећи као и пре: мене вуче сам живот?... В. Опочинин.

Рвтне ситнице

Немачка намерава да закључи Ј децембру зајам од 5,000.000.000 марака. + Баварски краљ упутио је телеграм цару Виљему, у коме му саопштава да су са.везни немачки орден Гвоздене Круне првог и кнезови решили да му подаре

другог степена за његове огромне заслуге у овоме рату. + Према вестима из Лондона:, Немачка је од почегка рата дала Турској 200,000.000 марака. + Јзвљају из Берлина, да је после цужих прзго-всра, контрибуција Брисла сведена на суму од 45 милиона динара. Исплаћиваће се по два и по милиона недељно.

■ Како јо! Лнјкжу — „Ово није рат, нгго крађа са . обијањем". —

Једна отмена дама из Христијаније, чија је сестра удата у Лијежу, где се и сада налази, добила јв од ње преко Холандије једно писмо, које лепо оцртаза ужасан ражим, који су Немци увели у освојеној вароши. — Ја, — вели се у пиому, —

нисам дуго смела да ти пишем. Ми смо овде као ратни заробљеници и 14 дана скривали смо се по подрумима. Нен.уди Немци, у своме бесу уништавали су све огњем и мачем и хватали су људе, који су се спасааали из запаљених кућа и стрељали их. На молбу несрећника, да им поштеде живот, Немци су се смејали и певали победне песме. Нама су давали да читзмо сзмо немачке новине, које су препуне лажима. Војницима, који су нас чували, •рслззиле су често њихозе породице и узимали су сасвим слободно наше ствари, које су нам влаоти сдузеле. Жене војника прималесу скупоцена крзна, сребро и т. д. На крају писма вели: „Ово није рат, него крађа 1 са обијањем".