Пијемонт

Стр. 2.

,!П И Ј Е М 0 Н Т'

Врој 276.

Од Милана Бојовића, специјалног ратног дописника „Руског Слова". —

Аустријанци су понова почели офанзиву на целом фронту. Како изгледа, они су метли на карту све — „пан или пропау“. Али први им је покушај већ пресео. Мислим на њихову катастрофу од 27. октобра код Смедерева. Ваш кореспондент одмах је посетио бојно поље, које је још било покривено лешевима Овде су Аустријанци правили глупост за глупошћу, почевши од тога што су изабрали најнезгодније место за прелаз У дубокој тамној ноћи, они су узели 80 обичних чамаца и пустили су се Дунавом на српску страну и као лопови приближили су се обали. У сваком чамцу налазило се 10 до 12 људи. Наравно да су их срели страшном пушчаном ватром и већ у почетку, у редовима непријатеља, наступила је паника. Одмах за чамцима ишла је једна лађа са два шлепа пуних војника. Цео транспорт износио је 4000 људи. То су били Чеси, сви из Прага, постарији, богатији људи — трговци, пивари, занатлије, који су састављали марш-батаљоне ланд-штурма. Они су били наоружани немачким пушкама и снабдевени немачком муницијом. То такође показује све колико сиромаштво и беду аустриске војне моћи. Одмах после првих пушчаних плотуна са аустриске стране почела је страшна канонада. Српска артиљерија ступила јеЈса њиховом у двобој јер није била у могућности да гађа обалу, на којој је у том моменту била пешачка борба, бојећи се да, услед мрака, не погађа своје. Међутим ретки редови српске линије одступали су на своје позиције. У том моменту је на обалу стигао још један транспорт од 1000 људи. То су били „терачи" Мађари, који су гађали у шишкаве Пражане, кад би ови заостали ради одмора. Чеси су стопу у стопу ишли за Србима, спотичући се у мраку по бреговитој обали, спотићући се о лозе смедеревских виногради и падајући под градом куршума, који су сипали из српских опкопа.

Док су се главни српски делови, који су били распоређени на дугачком простору дуж Дунава прикупљали на бојном пољу, непријатељ сеу густим масама бацио на батерије. Било је 4 часа изјутра. Била јегустатама. Артиљерци видећи непријатеља, дочепали су се својих пушака и очајно су бранили своје топове. Али су падали један за другим, а с њима и њихов командир храбри мајор Гаврило Каљевић. Око 5 сати непријагељ је био заузео батерију. То је био једини његов успех. А затим је настао пораз за поразом до потпуне њихове катастрофе. После три сата батерија је била понова заузета бајонетским налетом, али велико је пренеражење овладало Србима, када су видели да су две топовске цеви скинуте са лафета и бачене доле у амбис. На месту је остао читав један топ, који је после учинио огромну услугу Србима. Њиме је управљао храбри подпоручник Сава Радосављевић — нови Танаско Рајић. Непријатељ се непрестано усиљавао да се докопа српских опкопа. Али сви његови напори остали су безуспешни. Кад су добили појачања у младим војницима из Нове Србије — Вардарцчма, Срби су почели да припремају општи јуриш. Вардарци су ту требали да приме „ватрено крштење". Они су прво отпевали „Ој Србијо мајко мила,“ затим народну химну и заједно старцима из трећег позива полетели су на непријатеља. Тада је наступила општа сеча; чули су се вапаји, узвици молбе, милости, затим је непријатељ у паничном страху нагао ка Дунаву, у правцу шлепова. Наступило је право гушање, хватали су се једно за друго и ишчезавали у таласима Дунава. Чеси, машући белим марамицама, предааали су се у групама. Непријатељска артиљерија на другој обали, незнајући шта се дешава овамо, одједном је заћутала. Међутим лађа са два шлепа одбила се са српске обале и Срби су били немоћни да је задрже, али су

је испратили пушчаном ватром. Од једном, неочекивано за све, чула се топовска рика понова васкрсле српске батерчје. Један метак је погодио лађу, а други у шлеп. Лађа се накривила на једну страну, полагано клизећи по Дунаву, добијајући удар за ударцем носећи убивене и рањене бегунце. То је дејствовао онај једини топ Саве Радосављевића. У овоме боју Срби су заробили 2226 војника, 2 ;пуковника, 16 официра. На бојном пољу остало је до 500 лешева, а међу њима неколико официра, један потпуковник и много рањених. Од 5000 Аустријанаца који су прешли на српску обалу, није се вратило више од хиљаду војника. Осим тога, Срби су овде задобили још два шлепа, пуна различите војничке спреме пушака, муниције, велосипеда, телефона и т. д. Али најлепши дарак који је добио овај мали забачени смедеревски одред, то су била два митраљеза, које му је оставио непријатељ. Смедеревски одред до сада није имао ову раскош. Кад је ваш кореспондент дошао у логор овог одреда он је нашао војнике, официре и њиховогхраброг команданта, сакупљене око тих митраљеза, како их разгледају и проучавају са великим интересовањем. — Сада ћемо им ми наћи место одакле ће они ббље и сигурније гађати, него код 'свог старог газде! — казао ми је командант. Пораз Аустријанаца код Смедерева подигао је дух малога одреда и одјекнуо је целом Србијом као дело које је исвршено брзо и тачно.

повећана са 15.000 регрута из 1914. године. Од тога броја је скоро 30 хиљада заробљено, око 20.000 пребегло је у Холандију, и тамо су разоружани, најзад око тридрсет до четрдесет хи љада избачено је из строја т. ј. рањено, убијено или бо лесно. Када последња партија регрута дође у строј, Белгијан ци ће располагати са 115 до 120 хиљада људи.

I

— Припреме за операције против Смирне —

Англо-француска ескадра до п.повила је у Чесменски Залив Тај се залив налазч на западном делу полуострва Карабуруна, из међу кога и малоазиске обале се налази Смирнски залив, у чијој се дубини налази велика трговачка варош Смирна. Чесменски је залив значајан због тога, што је ту 26. јуна 1770. године, за време првог руско-тур ског рата под командом графа Алексија Орлова уништена тур ска флота. Том је псбедом успешно завршена Архипелашка експедиција руске флоте. Долазак удружене савезничке флоте на ву тачку има у толико значаја, што је то ослонац за операције против Смирне, где су додирнут .1 интереси скоро свих европских држава. Сем тога Смир на је центар одакле се турска малоазиска вој.ка креће било за Дарданеле, било за Сирију.

(ког шронта — Француска офанзива успева -

Велгијанци имају до сто двадесет хиљада војника —

Колико је остало од белгијске војске? На то питање „ЈГ Ендепанданс Белж“ овако одговара: — У почетку рата ми смо располагали са 200.000 вој' ника. Тада се уписало и 40.000 добровољаца. Али како није било оружја, нити је било времена за обучавање, примљена је само половина од њих. Затим је армија била

ПариЗ, 31. октобра ■(Службено) На северу одржали смо се на свима позицијама. Непријатељ је покушао моћним нападом да се развије из Димида, али је био одбијен Поново смо предузели офанзиву против непријатеља који је прешао Изер и потиснули смо га на свима тачкама, сем на два три места, где још заузима две до три стотине метара леве обале. У центру задобили смо нешто терена. У пределу Траси-ле-Вал, на северо-истоку од шуме ЈГ Егл, у Аргони, озбиљни немачки напади завршени су неуспехом. Бордо, 30. октобра. (Олужбено) У среду се на нашем левом крилу наставила жестока акци-

ја. Она је вођена час са »апрвдовањем час 'са каступањем без особите важности. У опште борбени фронт се није осетно изменио. Од 28 . октобрз у вече на опц/гем фронту Њепор—Канал Њепор—Ипр, па затим даље од И-пра у области Хонбек и западноод Армантијера нмје било никакве промене. Тако исто није било никакве промене на позицијамз, које држи енгбеска војска, која је одбила непријатељеве нападе а нарочито офанзиву, коју је пону. шао корпус пруоке гарде. Било }е обичних појединачних акција на целом фронту који се протеже између канала Ла Басе—АрасаСоме |И око Ванја. На Ену одупрли омо се једном контра-наладу и Учврстили се на терену, који смо оеих дана повратили. Нешто смо наШредовали и око Бери-о-Бак. Није се догодило ништа значајније у Аргони, Вевру, Лорену и у Вогезима, где се на обострзним позицијама није ништа изменило.

Из Длбоније — Једна грнка вест —

I

Нзродна Скупштнна На јучерашњој седници Назодне Скупштине извршена је подела на секцнје. За сутра 10 сати пре подне, заказана тајна седница. Реактивирани

Г. Панта Трифуновић, артиљериски п.пуковиик у пензији, преведен је у резерву са истим чином и г. Драгомир М. Станковић пређашњи пешадијски капетан.

Пореска уредба

У званичним новинама обављене су измене и допуне пореске уредбе о разрезу и наплати пореза у ослобођеним областима Краљевине Србије. Војни лекарн Потписан је указ којим се постављају за контрактуалне

Атина, 31. окт. Берат је опљачкан и потпуно разрушен. У Авлони влада потпуна анархија. Тај крај је изложен унутрашњим борбама.

внлизованог света. Научници, књижевннци и писци штите и славе немачки милитармзам! Они су морали знати да потписују пзжи. Ни једноме од њих није задрхтапа рука^ ни код једнога од њих није се појавило саучешке и жалост за хиљадама невиних жртава! Сев цвет немачке интелигенције заједно сз убицама, пљачкашима и паликућама! То је заиста страшно... Н« са пруским милитзризмом, ка«о нам је то раније изгпедало, век са целом Немзчком треба да се боримо. Борба ће бити немилосрдна, — до последње немачке тврђаве, до последњег немачког батаљона. Ма да озм ја веК остарео, ја се надам, да ку кроз крзтко време видети нову, препорођену Европу У

— Од Мзкса Агиона —

Немачка је од нас сакривена бајонетима и провући се кроз њих не може се ни помислити. Међутим, како изгледа, за француске новинаре није ништа тешко и немогућно. Они могу као Наполеон казати: — Реч „немогуће" не постоји у моме речнику. Макс Агион, сарадник „Матена", који не зна ни једну немачку реч, доспео је до Кобленцз. Ево како он описује своје утиске. 2. октобра, 11 часова пре подне. Још из воза сам видео утврђења Кобленца. Промицала су једно, друго, треће утврђење и сва су необично слична са својим великим кулама, које су обрасле травом, и са стражзрима, који изгледају као серије статуа. Ускоро се укзззше прве варош-

ке куће. Ево и великих фзбричних оџака. Они се не диме... Све је мртво... мрачно... Најзад стигосмо у станицу. Носач понесе моје ствари и пођох ка излазу. — Пасош! Три дУгачка жандарма заустгвише нас. Не може се проћи. Жандзрм је дуго разгледао мој пасош, вртећи га у рукама. Мучни тренуци. Најзад, пошто је видео свих десет печата, врати ми документа, промрмљавши: — Шен ! И тако ја уђох у варош. Треба по сваку цену видети кгјзера. Али где, како? Варош је препуна војницима. Један за дру-им пролазе одреди. Полако се крећу рањеници. По каткад прође неки уображени лајтнант сз високом јаком. Код берберина сам сазнао да кајзер свакога дгна, после ручка, прошета аутомобилом по вароши, затим иде дз прегледа утврђења. Он је дошао у Кобленц пре неко-

лико дана, да обиђе свога сина, прннца Јо-акмма, који је рањен у Француској. Најзад је дошао дуго жељени тренутак. На улици се примети нека живост. Све је више света прилазило, и наједанпут чу се из далека звук трубе. Три јака звука. То је он!... Ево га! Појави се бео аутомобил, са грбом црнога орла, који је потсећао на огромног лептира, прикаченог на белој хартији... Шофер и механичар у жугим хаљинама, са црним орловима... Позади, забио се у угао аутомобила он... Виљем Други. Кала са две кокарде, широк сиво-голубиј и огртач, плаве очи, сакривене иза боре око очију, бркови подигнути у вис, прав нос, велики подваљак!... Поред њега седео је непомично један официр, поспушна и смирена погледз. Мали качкет на великој глави, дебела фигура... Он је врло блед, као и кајзер, каио изгледа, врло љут; његове намргођене обрве, сиви бркови љутито су се на-

кострешили. Лица код гомиле подсећају ме на лице официра. Сви стоје бледи и мирни. Ћуте. Они осећају, да је кзјзер љут и да не требг викати „хох". Облаци од прашине. Последњн звук трубе. Цар је прошао... Ја сам видео кајзера само једам сенунд, али је тај сенунд бно довољан да добијем о њему слину као човеку енергичном, може бити грубом и напраситом, али умном. И ја сам размишљао о оном: што су ми говорили У Берлину. — Цар губи своју популарност. Престолонаследник и његова војна камарила одвраћзју народ оп његовог кајзера. Пред мојим очимз развиЈалаг: цела драма, ноја се, може бити, десила заиста. МогуКно је, да се кајзер, ве^ лри крају живота, решио на ову стргшну авантУру, да би ма чиме спасао престо, који се почео л»У' љати због његовог ланомисленог