Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА. 121

на прагу смрти и лудила Они су им узроци долазио јој је одмах одговор чим би погледала у господина,

Само је једно Олгу изненађивало, готово ју је вређало, изгледало јој прозаично код тога тако племенитога и умнога човека. Она и Зора готово ништа нису јеле. Зора је пила само млеко, а Олга се увек неком мишљу задавила пре него што би који залогај прогутала. А господин је међутим јео са задовољством укусна јела која је стара Анка кувала, пио је вина, и после ручка кувао кафу и пушио. Увек је нудио и корео Олгу што готово све одбија, и она му једном, смешећи се, рече:

— Ја се баш увек чудим како ви можете тако с апетитом да једете,

= То је врло потребно — рече он. — Да човек издржи толику борбу потребна му је и физичка снага. Колико месеца ја не живим нормално, првих недеља готово нисам ни спавао, па ја бих досад сасвим посустао да се не храним. Машина мора да се ложи, !

Олга се чудила. И пристаде да попије за два прста вина у пола чаше воде, и пристаде да после тога поједе комадић торте које је он увек доносио од посластичара. Тога вечера, кад му Олта бојажљиво изрази своје дивљење како уме да негује Зору, он рече да је то искуство тек доцније стекао, а да је у почетку много грешио. Исприча јој како се био разгњевио што је он лично изгубио срећу, а после кад је видео како је она ломно и слабачко створење, он се покајао, А кад се уверио да је њена погрешка једна заблуда коју ће платити животом, а не неваљалство, онда је заборавио на себе,

— А кад је то почелој — упита Олга шапатом и погледа у Зору која је живела у неким незнаним сновима.

Олги је увек било то чудно и страшно, што њих двоје поред Зоре говоре о Зори, а она ту лежи н ништа не чује, и ништа је се не тиче.