Плава госпођа

122 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

— Почело је онога дана кад сте ви добили оне писмо. Ја сам на подне дошао кући и један сељак донео ми је са пијаце торбу јабука. Сељак је чекао у предсобљу, а ја сам метао јабуке у корпу. Отворих врата од ове собе и рекох Зори да ми донесе пет динара. Како није то учинила док сам ја преместио јабуке и човеку који је журио предао торбу, уђох у собу и рекох:

— Пет динара, молим те, из мога стола. Она се окрете и видех јој лице тако надувено и црвено и тако страшно и ружно да умало не вриснух, А она се обазирала и гледала час у клавир, час у прозор и онда ми шапну:

— Пет динара, шта је то пет динара2

За трен ока нађох новац, дадох сељаку, закључах за њим врата да нико несме ући и видети моју несрећу па дотрчах њој, зграбих је за руке и у очајном саучешћу јаукнух:

— Зоро, шта ти је, несрећна Зоро2

= Он ме више не воли. Зашто ме он више не волиг шапутала је она.

=— Ко ти каже да те не воли2

— Ето... пма писмо.

Нађох оно писмо и појмих све. Приђох јој, почех да јој говорим да треба да га заборави, а она ме је гледала разрогаченим очима.

= Шта ти то говориш2 Али ја њега ипак волим. Зашто је Олги писао, зашто није мени2 Кукавица. Али ја њега ипак волим.

Ја сам плакао. То је било први пут што је видела.

=— Што плачеш2 — упита сломљеним гласом.

— Жалим тебе — рекох ја.

Тада зајеца и она и викну очајно:

— Ја хоћу да умрем, али ја нећу да полудим. Мене је страх. Ђорђе, Ђорђе, спаси ме, не дај да полудим. |

Ја је узех за руке, а она ме загрли каода се дави и поче да говори речи без смисла.