Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА. 123

Тада, у томе тренутку безумља, родила се моја нада: да је спасем. |

— Животу и себи — додаде Олга тихо.

— Да, тако сам мислио у почетку, али је све тако тешко да некад сумњам, а некад не верујем. — А ја верујем — рече Олга убедљиво.

— Ви сте мала фантазија — осмехну се он, а Олга се сети оне сцене на мору и то јој се све учини тако ружно и тако страшно далеко. — Осећам се крив што сам вас онога дана онако нељубазно предусрео. Морам вам признати да сам осећао мржњу и према вама све дотле док нисам осетио да вам чиним неправду.

— Мени је било тешко, али ја сам осећала да смо ми то заслужили,

— Видео сам то у вашим очима. Ви врло често своје мисли оћутите, али вам се виде у очима,

Олгаобори очи и мало поцрвене. А онје мислио: и Зора је ваљда у његовим очима читала да је воли, а није умела прочитати да ће је тако бедно обманути, ]

— Кад оздрави — рече Олга, гледајући са љубављу болесницу — ми ћемо јој дати то његово писмо. То је крај, сва су средства исцрпена. Више неће имати ни луде наде. Можда ће добити још један наступ, али ће после оздравити и физички и душевно и морално,

— Мислите2 — упита господин.

— Ја сам убеђена. Мислите ли и ви да јој треба дати писмо

=— Да — потврди он.

Тога вечера Олга га упита шта то ради и не би ли можда могла што да му помогне. (Он јој објасни и смешећи се рече јој да би јој могао дати један посао ако јој није досадан. Она научи врло лако да држи коректуру свега што је он писао, а њему је остајала само ревизија. (Он је био задовољан што је могао више радити, а Олга, познавши у чему се састоји тај његов рад, радовала се што је могла помоћи таквоме човеку.