Плава госпођа

12 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

Зора би се каткад пробудила, затражила воде, покушала да седне, -али би је снага издавала и она је понова главом падала на меко узглавље, Њена златна коса се замрсила, њене ватрене усне испуцале су и помодреле, а њено некада детињски свеже ружичасто лице побелело је као цвет од јабуке кад опада. Изгледало је понекада да она само отвори очи да би се уверила је ли Олга још ту и онда, осмехнувши се што се Еорђе и Олга лепо слажу, падала поново у своје болесне снове, у којима јој је било допуштено да воли свога сликара.

ало помало ипак се осети бољитак. Прво је питала Олгу иде ли у школу, брижна да она због ње не дангуби.. И кад јој Олга рече да је семестрални распуст она се обрадова:

— И нећеш никако ићи кући7

— Нећу ако ме не отераш —- смешила се Олга. _

— Ђорђе, — обраћала се Зора мужу — је ли и теби мало боље откад је Олга туг

(Он се нагао над њу и говорио јој колико му она помаже. А болесничине би се очи засјале у некоме триумфу.

ајзад поче мало да устаје и да ради, Нашла би белога конца и почела би да плете чипке,

— Зашто и ти, Олга, не радиш2 Хоћеш ли да

ти почнем2 — говорила је слабачким гласом, — Хоћу, само немој нешто тешко — сметшила се Олга,

— А ја баш волим тешко, да не могу да мислим друго.

И она би тражила по фијокама клупчад енглескога конца и почињала (Олги рад. И тако би цело пре подне, које није било дугачко, јер су допкан устајале, провеле у раду. Олта се чувала опасних разговора и често се претварала да је глупа за плетиво и молила Зору да јој покаже, Зору је то занимало. Чак би се који пут и насмејала, Једном покуша да говори о њему, али Олга то врло енергично пресече, = |