Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА. 125

— Зоро, ако говориш о њему, ја ћу да идем к више ти нећу доћи. Зашто ја морам да се бојим кад господин није овде.

Зора је уплашено погледа и поче тихо да јеца. А Олга јој је миловала руке ин причала јој да е јутрос једна девојчица донела киту висибабе.

У томе је долазио господин готово радостан, одвијао пакетиће у којима је било шунке, ајвара, ђиних вина и колача. За ручком би их нудио и разговарао са њима као са двема својим ћеркама.

— Је ли, Ђорђе, и ти волиш Олгуг — питала е смешећи се готово детињски радосно Зора.

— Она је моја сестра, — говорио је он баш тако исто каошто се говори детету. — Видиш

гако те лепо заједно чувамо.

Олги је било и тешко и мило. Јер она још тије преболела свога брата. Али је једно осећање зпокојства и сигурности за Зору имала само кад е господин ту. И она му је поред великог поштовања била још захвална што је отео њену пријатељицу од смрти, и сачувао њенога брата да буде убица. Неки мир каода је силазио у ту кућу отсад је Зора почела да се опоргвља. И свима као ла се понова враћала нада да се још може лепо тоживети,

Тај мир брзо се помутио, Олта је прва то опазила. Зори се враћала снага, али јој се враћала к љубав према сликару заједно са снагом и са свешћу. Једнога дана она рече Олти изненада;

— Шта мислиш ти: да ли ја могу за неколико кана путовати 2 –

— Куда2 — запрепасти се Олга.

— Свеједно куда, само да побегнем од тога ковека чија великодушност ме доводи до очајања,

Олга хтеде да јој пребацује, али се сети да ој треба повлађивати и рече: Е

— Не, за неколико дана још не можеш нисуда, али ако се стрпиш још месец дана, мислим ка ћеш бити потпуно здрава, па можеш чинити што хоћеш,