Плава госпођа

126 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

— Ах, како ми је то дуго да чекам.

— Не мислиш да си мало себична 7

— А не мислиш ти да је он себичан7

= Не, не мислим.

— А видиш мене је понекад страх од његове доброте: он све повлађује, а увек буде како он хоће, (Он не да да ја одем од њега. И ти си сад уз њега, и ти њега више волиш него мене.

— Ја њега много поштујем и много сам му захвална што ти је спасао живот, али тебе волим више него икога.

— (Олга, ти си златна, ти си слатка. Ходи овамо, |

Олга је погледа и зачуди се, Она ју је гледала тако продирући, са тако много љубави, да се Олта разнежи, приђе јој и загрли је. Тада Зора покри њене очи руком и поче да јој љуби усне тако страсно да Олта врисну. Затим поче горко да плаче.

= (Олга, опрости, али га волим, хоћу да умрем за њим. Зашто ми спасавате живот кад ми не дате њега 2

(Олга рече да она њега мрзи што је унесрећио њих све троје. За мене је смртна увреда да преко мојих усана њега љубиш. Не, ја не личим на њега, и ако ти је стало до моје љубави, немој пожелети да се овако што понови; Јер ја се бојим да ћу и тебе престати волети.

Но она се сама уплаши од својих речи, прекоре себе да не уме да се понаша са болесницом и да ће изазвати нови наступ, те је обасу нежностима, умири је и помири се са њом, убедивши је да од свију њу највише воли.

Једнога дана нестаде Олге, Отишла је у школу и више није дошла. Зора се страшно узнемири и не хтеде мужу да повери чега се све бојала. Муж јој објасни да је Олта изненада отишла кући, јер им је неки даљи рођак умро, - па ју је мајка звала. Тако се он известио код Олгине тетке, а то исто је било и у краткоме писму које је (Олга пред