Плава госпођа

128 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

са њим поздравила. Би јој нешто жао, њега или себе, не запита се, већ зађе даље у башту.

Са свих страна јавише се неки стари познаници и она осети да је за све те ствари везана јаким везама и паде у неку малаксалост и зажеле да остане ту да се мало одмори, Али је одмах трже помисао на Зору и на њенога мужа и на све патње којима је узрок њен брат. >Тамо, тамо је моје место« —- помисли и покуша једним замахом воље да покида све те конце који су је везивали за место рођења. Ах, осети потрес из дубине душе и схвати да су ти конци жиле на корену њенога живота који је ту изникао и на томе се тлу отхранио,

Јеле су горко мирисале и дувао је ветар који ју је познао и поздрављао. Њена највећа и најлешша љубав којом је волела брата каода јаукну у њеном срцу за нечим што је пропало, — или није сасвим пропало. Ствари су јој сувише успомена будиле, а успомене сувише бола задавале и као повлачиле је некуда у слабост. Не, није она више од оних слабих! Она затвори очи пред сликама детињства и прве младости, запуши уши да не чује хорове њихових песама и уђе у кућу. Али успомене су живеле свуда и оне навалише на њу као пчеле на први цвет, или на последњи цвет.

За вечером је непрестано гледала свога брата. Није могла да откине очи са његовога лица. Он је можда мислио да она то навалице чини, да га мучи, али не, она га је гледала каода хоће да га позна, па не може да га позна. Чинио јој се исти као и пре, а то јој је било непојмљиво. Он је сакрио од других, а њој је показао да му је непријатно што је дошла, ЕБој се учинило чак да се он боји разговора са њом, Или је то био само њен страх7 Чекала је тренутак, И кад он одмах после вечере пође у своју собу, пође и она за њим. Задржа врата пре него што их је он затворио. Он начини израз каода се покорава судби и неизбежној непријатности ,