Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА. 131

Њој се учини да се он колеба. Не, он се колебао тренутак да ли ће да је за срце уједе. Неки демонски осмех сину у његовим очима.

— Шта и ти напредујеш7 Да ми буде љубазница, је ли2 Видиш, она је била искусна жена, кокетовала је самном, мамила ме, али она није добра за љубазницу; сувише је хладна...

Олга врисну:

— Ти си подлац!,. — и потрча из собе, али посрте и удари се о клавир из кога јекнуше болни звуци,

Његове очи плануше мржњом, хтеде нешто да викне, али се савлада и подругљива маска му покри бледо лице и он рече саркастично и готово љубазно: — Није требало да се мешаш у оно што не разумеш. Ти си тако млада, то није за тебе. Али доста је било сцена, ја то страшно мрзим. Ја сам подлац, а ти иди твоме племенитом господину и обожаваној госпођи и старај се да их утешиш. Боже, како си млада...

Она посрћући изиђе. Оде у своју собу и питала се да ли не сања. Њој се чинило да је својим речима убила свога брата, Он је то заслужио и она се није кајала, али је све то било страховито. И она се зачуди да досад још није била престала да воли свога брата, Он јој је раздирао срце, као да је неко чупао корење и жиле њенога живота. Најзад се сажали на саму себе и заплака, горко јецајући, као дете.

Преседела је још један дан, па онда отпутова изговарајући се пред мајком да мора у школу, Са братом се више није разговарала, али га увек без престанка гледала кад би био за столом или у истој соби. Он је гледао да јој је што мање пред очима. Кад се опраштала са мајком, рече јој она:

— Заборавила си да се опростиш с Мишом.

=— Нисам — одговори Олга сасвим мирно — поздравили смо се ми и опростили лепо.

И она оде у Београд.

о“