Плава госпођа

182 | милица ЈАНКОВИЋ

Зора је дочека са таквом радошћу и таквом нежношћу да је то доста утеши. Зора није ни слутила да се је она видела са братом, Господину рече да јој је покушај пропао, да ју је брат одмах у почетку увредио и да му није могла ни казати све што је хтела, Ма како да је била захвална господину и готово поносита што јој он поклања поверење и њене поступке одобрава као поступке паметнога и честитога човека и ма колико осећала задовољства од његове искрености, овога пута је сакрила истину, то јест прећутала што јој је рекао брат. Али је чврсто била одлучила да све до ситнице исприча Зори чим буде толико јака да може чути. .

= Па то значи да сте се ви разишли са вашим братом; — рече Зорин муж.

— Сасвим — одговори Олта — Њега имамо да изоставимо, па да се окренемо њој.

И удвојише вољу и снагу да је излече, И напослетку кад је грануло топло пролећно сунце, земља замирисала цвећем и шумом одјекнула тичија песма, поче и њој да се враћа снага и живот, Полагано је оздрављала. Али је још непрестано страховала да не дође ко од туђих људи, то јест од оних познаника и познанипа који су се пре њене болести сматрали њиховим пријатељима. Она би се узнемирила само кад би чула куцање у предсобљу и одмах би побегла у најдаљу собу. Олта је улазила као у своју кућу без купања, Својим меким гласом викнула би полако да Зора у првој соби чује:

— Ја сам. Могу ли да уђем 2

И Зора би јој само потрчала на сусрет. И очи би јој светлеле од радости, и лице сад румевило, сад бледило, каода се непрестано сећа нечега ужаснога и каода се нечега непрестано стиди, Олга је из школе долазила Зори. Много пута је и спавала код ње, тако да је њена тетка постала љубоморна на ту болесну госпођу. Олга се смешила, Била је задовољна што господин није љубоморан. Можда би