Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА. 183

он то ипак мало био да није јасно видео да је Олга свом душом за њега и да се нада у оно што он само жели готово без наде.

Једнога дана случајно су били сви троје у предсобљу. Одједном изненада упаде у кућу један господин приличан лармаџија. Зора се страшно уплашила, Њен муж и Олга се уплашише за њу. Видели су како је нагло побледела, па онда одмах сва поцрвенела. Гост је видео само руменило и клањајући се рече:

— Мило ми је што сам видео и госпођу. Врло добро изгледате, Потпуно сте се опоравили.

Зора ништа не одговори, само опет побледе. Њен муж журно уведе тога букача у свој кабинет, а Олга оде са Зором у другу собу;

Тада је Олга појмила Зору. Она се бојала и стидела туђих људи. Њена заблуда, њена несрећа да воли тога човека који ту љубав не заслужује изгледала јој је понижење које је могла поднети једино пред Олгом и донекле пред мужем који су је обоје могли разумети и волети је и после тога. Туђи људи можда ништа о томе не знају, али само ако је виде, они ће морати све то прочитати у њеним очима, Бојала се да је ко не погледа у очи, да је штогод не запита, јер није знала како би се у томе случају понашала. Њен муж је налазио да је то још једина нелогичност, последњи остатак 60лести који се повлачио од оних бунила и полубезумља. Олга није ништа говорила, али је она сад била убеђена да је то Зорина морална особина и да друкчије не би могло ни бити. Али кад оздрави физички биће јача и душевно. И то двоје њених најбољих пријатеља удружише вољу да је до краја излече, ј

Кад је пролеће освојило, они би је намолили да је рано после подне одвезу у Топчидер. Тамо не би било никога, само се пролеће, као несташно дете, крило п истрчавало из свакога џбуна. Величина шумске тишине би их обузимала и они би, седећи на клупи, говорили тихо, каода се растају