Плава госпођа

134 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

с неким злом, каода се боје да се не покаје и не врати. Зора би се својим зачуђеним и уплашеним очима, као дете које је преживело најстрашнију бајку, обазирала око себе, каода пита је ли то све био само сан, старала се немоћно да задржи уздахе и савлада тугу и онда би одједном бризнула у плач, Они би је тешили, а она их молила да јој опросте, Олга би се тада бојала да погледа господина у очи, јер су они обоје разумели да их она моли да јој опросте што не може да заборави њега, што не може да га не воли.

После нежнога пролећа које јој је повратило снагу настаде лето које је претило да јој врати главобољу и несаницу. Доктори су саветовали да иде негде у шуму, или још боље у шуму крај мора. Кад јој обећаше да ће тада сасвим оздравити, она пристаде и рече мужу:

= Куда хоћеш, само не на море.

Њему је то било пријатно. Он се одлучи за Швајцарску, узе одсуство, и поче да се спрема на пут,

Случајно баш тих дана Олга доби грозницу због које два дана није била код Зоре. Зора, не рекавши ништа мужу, спреми се трећег дана, уви се у густ вео и дође сама Олги. Олга се необично изненади и обрадова. То је био врло добар знаки њена је радост била већа кад је помислила на го_ сподиново изненађење и његову радост. Али радост брзо пређе у страх. Зора одмах после првих питања и пољубаца поче да разгледа собу. На зиду су биле две његове слике. Зора се загледа у њих п рече после дуге паузе болно и убеђено:

=— Ипак ти кажем да у њему има нешто што вреди,

Олта је ћутала.

— Знаш ли онај бршљан,.. тамо на мору... што се обавио око оне воћке и угушио јег И тужан је, не што је њу угушио, већ што је сам од себе тужан, мрачан, горак, отрован. Зар је бршљан крив, и зар је он крив што је такав2 И зар сам ја