Плава госпођа

136 | МИЛИЦА. ЈАНКОВИЋ

право тако; и чим су се они вратили с пута, она је

видела да се преварила и да то што је она желела не да још није дошло, већ да уопште неће ни доћи, да због нечега не може доћи,

Иако је био много паметнији и искуснији од Олге, иако је Зору боље познавао и Зорин му је с истом надом пошао у Швајцарску. Да се то све догодило некоме другом човеку, он би унапред знао како ће се свршити, али тицало се њега, он је друкчије желео и надао се, (Осим тога он се толико напатио, знао је њу благу и нежну, нежнију _ него пре, а осећао је и неку потребу да буде награђен за све муке и напоре од којих се његова стоичка душа готово разболела.

Само Зора није никад помислила да тако што може бити, Она је намеравала нешто сасвим друго. Још у почетку болести, кад је била раздирана највећим душевним мукама, муж ју је тешио и говорио јој да Бе јој, чим оздрави, дати слободу, оставити јој на вољу да оде од њега или да остане, ако хоће развод, развешће се, ако хоће да иде као госпођа Николић, нека иде тако. Он је то говорио да је завара, не и да је превари, јер тада, кад је то обећавао, то је и изгледало најбоље и најприродније. Али он није знао колико се та мисао учвр"стила у њеној болесној глави, Она је Олти више "пута говорила да ће отићи. И мужа је више пута у болести питала да ли је довољно оздравила да може путовати,

Та идеја се у њеној болесној глави свезала с другом идејом. Још кад се растала са сликарем, она је маштала слатке маште како ће отићи од мужа, отпутовати у Париз, узети стан ни сувише близу, ни сувише далеко од њега, наћи неки посао, "радити у слободи, а њему рећи: — Ја нећу да ти сметам у твојој уметности, нећу ничим да те везујем, ни обавезујем, само ти кажем: ја сам ту ија сам твоја; кад хоћеш да се одмориш од посла, кад ти затреба моја љубав, дођи, она те чека увек ватрена и нежна. Доцније сећање на те нежне мисли