Плава госпођа

150 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

кала кад је изгубила слободу из поноса и из мр жње према непријатељу, али је у својој соби сама увече крадом плакала што је била тврда према своме брату, што она није умела њему да опрости каошто је Зори њен муж опростио. Да му је прилазила као сестра, а не као судија, можда не би могао бити онако свиреп каошто је био. »Време све лечи» —- осетила је истину тих речи које су је некада онолико увредиле. Она му је, незаборавивши ништа, све опростила, То су сад за њу биле две различите ствари: његови поступци и њена љубав према њему. Прво није смело смањити друго, нити бити услов за величину љубави.

Удесила му је најлепшу собу, украсила прозоре саксијама с најмилијим цвећем и дочекала га с љубављу која се речју није изразила, али која се видела у сваком њеном покрету и која је сијала као сунце у њеним прним очима. Брат се изненадио и жељан куће и домовине много се обрадовао. Он јеЕнашао своју пређашњу Олгу, не, него преБашњу Олгину љубав у другој, не детињски усхићеној, већ паметној, сталоженој, озбиљној сестри.

— Али шта је то с тобом, Олта2 — није се могао уздржати, а да је не запита.

— Боже, па радујем се што си дошао. Откад ниси био код куће... код мене — поправи се она.

— Има шест година — казао је он с осмехом.

— Да, шест година, а мени се чини да има много више.

Тако су лако прешли преко оне велике страшне преграде која их је делила. А њихова обрадована мајка се чудила како та учена деца могу понекад говорити детињарије, јер је знала да је свега. три године откад није видела свога сина. Родитељи многе ствари не знају. Кад би све знали колико би морали бити узнемиренији и брижнији.

Мајка је већ неколико дана била код удате сестре која је после две бБерчице сад родила сина и од тога тешкога посла који је усрећио њенога мужа осећала се толико слаба, да није могла бити