Плава госпођа

152 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

кашљуца и већ се у ходу помало грбави, он који је имао ону историју са Зором. Олта сагне главу да га не погледа у очи, да он не прочита те мисли, Која би се девојка удала за њега кад би знала све7 Не, тако, него која би девојка одрекла њеноме брату који је богат, који је уметник и у коме има нешто необичног И не нађе ни једну једину од оних које је познавала и које чекају младожењу која би му одрекла. И она још ниже саже главу, каода је притисну терет истине живота., Па ипак све је то споредно; главно је и добро то што она има брата и што је он ту близу,

Олга је гледала како пада снег и он јој је отварао нове видике. Чинило јој се да сад први пут у животу може да гледа и преда се и иза себе. Тај снег што је падао са висине доносио је њеној души нешто што су јој доносили и морски таласи: неке снове, сећање неко, умирење, неко богатство, неке дарове из заборављене прошлости и незнане будућности, Она је волела: шуштање шуме, падање снега, пљуштање кише, хујање ветра, волела је сваки покрет у природи; он јој је нешто казивао, он је био као неки рад, као израз неке воље, — док су је тишина и ћутање плашили као зла слутња, као спремање за нешто што не знамо шта ће бити.

Пре три вечера су се сећали детињства. Оно је било весело и чисто и немирно као ове звезде што падају с неба, витлају се по ваздуху и смирују се на земљи. Она га је потсећала на дан кад је пронашао да има талента и кад га је она једина потпомагала у вери да ће постати велики човек.

— Сећаш ли се како си насликао Животу кочијаша и Злату упрегнуту у таљиге2 Било је ту много проклете црне боје, а Злата је била строго бела без сенке. Ја тада нисам знала да се бео коњ може и другим бојама сликати и била сам усхићена. =