Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА 158

Затим су ћутали и мислили. Одједном тргоше се обоје.

— Сећаш ли се..2 — поче она. — А сећаш ли се ти...2 — рече у исто време он.

(Он је прекиде, они се погледаше, она виде да је није прекинуо и рече осмехнувши се:

— Ах, сећам се... онога дана —, је лиг Кад је била поплава 7

— Да. Како смо обоје одједном дошли на ту успомену 2

—- Али кажи шта је било у томе дануг Није се десило ништа нарочито, па ипак каода се десило нешто необично. Река се разлила далеко преко њива, међе су се пресијевале у томе зеленкасто сјајноме мору, прво је падала лака пролећна киша, ми смо се чамцем возали испод брда и топола поред којих смо пре кратког времена шетали, и заклонили смо се од кише испод једнога густог дрвета. Затим је престала киша, грануло сунце, чамац је пошао даље, ти си пуцао на дивље патке

у лету, ниси погодио и сви смо се смејали. Затим

су зазвонила звона ту у брдима преко реке и наш

је смех умукнуо. Не знам да ли сам из чамца ви-_

дела црквицу међу брдима, или је то звук звона изазвао слику у мојој машти, али ја и сад њу као да видим: сеоска мала, с новим црвеним кровом и златним крстом с јабуком у жуто-зеленим брдима и под плавим небом које се огледало у разливеној реци. Ти си откинуо грану тополе са младим лепљивим лишћем и ја сам тек тада сазнала да је тај чудни, благотворни мирис који се осећао по целоме поплављеном простору мерис тополинога лишћа. Да, то је све било лепо, али то није било све. Каода се нешто догодило што смо само нас двоје знали и нисмо никоме казали. Било нас је тада у чамцу повише, али их се ја никако не сећам; мени се све чинило каода смо ти и ја ту сасвим сами. Шта је то тада билог2

!