Плава госпођа

154 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

— Биле су преко пута мојих очију твоје очи које су веровале усхићено у мене и у све оно у шта сам ја веровао усхићено. И ваздух је био усталасан каода је прошла срећа и занијела га својим крилом, а на твоме лицу каода је био одблесак те среће. Била је чудна та вожња по томе плитком недогледноме мору које се ширило по њивама које су отхраниле наше детињство. Тога дана пуног поезије каода нас је неки глас позвао у свет. Знаш да смо тога вечера одлучили, ја да идем у Париз, а ти у Београд на универзитет. Можда и нисмо погрешили, али ето тај дан је оставио неки светао траг у мојој души и најтежих дана у туђини сећао сам се њега и мислио: човек верује да је срећа у даљини, у туђини, и лута по свету да је тражи, а она је можда код његове куће. А кад се најзад вратиш кући да видиш, а среће нема више: чекала, чекала, па отишла.

= Или можда не, већ чекала, чекала и још је ту, али је остарила и променила се, не можеш одмах да је познаш — рече Олга шалећи се.

=— Можда — осмехну сеон — а можда и није остарила, већ не можеш да верујеш да је то срепа само зато, што она тако много личи на твоју рођену сестру.

Олга, и сад, сећајући се тих речи попрвене неким добрим топлим руменилом.

Како је живот ипак леп и како је добро имати брата!

А снег пада, пада неуморно и чистом неком љубављу обавија земљу.

Олга се предавала сећању тих тако скорашњих разговора, јер јој је неисказано пријатно било да их, гледајући падање снега, понова преживљује.

Сама се чудила како су лако говорили о ономе што је пре шест година било тако страшно. Не зна откуда је то дошло да му после једног лепога ћутања постави питање:

— А кад си у животу био најбољи