Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА. 155

_— Тога дана у чамцу, не, после једнога дана... кад сам волео Зору...

— (0! — уздрхтала је сестра и сва љубав за њега у њој. — Знаш ли како ме је болело кад си после био онако рђав7

— Знам, јер је и мене болело. Знао сам да Кеш отићи само ако те увредим, ако кажем нешто врло грубо.

— Да оставимо мене. Зар те није мучила са вест због њег Зар се ниси осећао крив што нисп хтео да дођеш7

—- Гризла ме је толико да сам у моментима чак и хтео да дођем, али сам брзо одустајао. Јер, ако дођем, требало је после да учиним све што други хоће, а ја никако нисам имао воље да се оженим њоме. Мислио сам: ако ме омрзне, брже ће преболети, а кад преболи онда ће из захвалности заволети свога мужа, кадшто је изгледа и било.

Олга је ћутала. Није хтела да му каже оно што је знала о својим пријатељима. Чинило јој се да он, пако је имао права на сву њену сестринску љубав, није имао права да од ње чује истину 0 њима. Место да одговори, она питаше благо, гласом пуним осећања за њега данас, и успомене на бол који је прошао:

—_ Али зар ниси помишљао шта ће бити с тобом ако она умре

—_ Помишљао сам. То је било најгоре. Био сам као луд кад си отишла, Спопао ме је страх. Дотле ми се све чинило да ви романски претерујете. Видео сам очајање и мржњу у твојим очима, а изгубити тебе, то је значило много за мене тада заиста несрећног. Отишао сам рођаку Н., испричао му све, показао му твоје писмо и саошштио наш разговор. Тражио сам савета шта да чиним,

—_ Ах, — прекиде га Олга — зато ме је он увек сретао у Београду подругљиво и сажаљиво љубазно каода би хтео да каже; »ти си страшно