Плава госпођа

166 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

утешно што се све те болне мисли и сећања окрећу око њенога живота брата који је ту у другој соби.

Пре неколико дана писала је Зори. И каода је прекори савест, и каода јој јави свест да сад пријатељицу мање воли него пре, И осмехну се

лга тужно на мисао да се две особе не могу одједном највише волети, већ само једна. Али се Олга трже и један живљи прекор отрже је од гледања кроз прозор: јутрошњу пошту још није била прочитала, падање снега ју је примамило и она је заборавила.

Устаде и нађе две карте без вредности, и једно писмо — од Зоре; Она се узбуди, читајући то писмо:

Мила моја Олга, увек сам себи пребацивала да сам је крива што си се ти разишла са својим братом. Има много браће налик на твога, па их сестре ипак воле. Сад ме савест више неће мучити. После свих чуда што смо претрпели, човек се толико променио, да може преко свега да пређе. Дакле, мени је сасвим право, а ако си ти срећна, мени је и мило. Јер ти знаш да те ја волим.

Како ми живимо2 То си питање подвукла. По изгледу врло добро. Он ради ван куће, ја радим у кући. И што је више посла, и што смо више сами, т. ј. једно без другог у толико боље. Кад имамо друштва, изгледамо и паметни, и весели, и добри. Синоћ су били неки странци, Лепо су се занимали. Свирали смо, разговарали, један је од њих дивно певао, а други је изврсно мени ласкао што ја опет не могу да не слушам радо кад је на француском и кад је духовито. И обојица су завидели Ђорђу што има овако необичну жену. А кад су они отишли, ми смо ућутали каода је између нас стала залеђена река. Ја сам мало распремала, а он је пушио цигару за цигаром, од оних »хавана», од којих је мени мука. Рекох му лаку ноћ и склоних се у своју собу. По-