Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА. 167

кушала сам да у постељи читам и нисам ништа разумела, јер сам непрестано ослушкивала његове кораке. Он је непрестано нервозно шетао по го стинској соби, Срце ми је јако лупало, ја се дигох и боса, полагано, крадући се као лопов, дођох до врата, и кад ми се учини да је он на другом крају собе, полако повукох резу, премирући од страха да он не чује да се закључавам... и од стида што немам поверења у њему. :

Ето тако ми живимо. Понекад, раније, спопадало ме је огорчење и срџба и говорила сам себи да би сто пута боље било да је он био неки рђав човек, и кајала сам се што ипак нисам отишла. Пре ме је свет мамио, желела сам да путујем, да видим нове земље, а сад сам према свему равно“ душна, Ето тако чекам старост, Чини ми се да само још тебе једину на свету волим, али се више ничему не радујем.

Твоја Зора.

Олта се јако сневесели. Дакле, још није све готово, још није настао мир међу људима. Одлучи да о томе писму ништа не говори брату, Мислила је о томе како би било добро нагнати на неки начин Зору да узме какво сироче да васпитава, То би је разонодило и отргло из апатије, Да, и то је морало тако бити, а она је друкчије мислила. А кад је Зора била болесна, њој се чинило да је "до краја познала живот и добро и злоу њему. Иу школи једном, у петом разреду, јој се учинило да сад све зна и разуме. Изведе закључак, сасвим логичан, да и овај степен сазнања није последњи, да и овај хоризонат није највећи који она може видети. Јави јој се слика њене сестре, чудна слика истине: изнурена бледа жена лежала је немоћно на постељи и изгледало је да је пристала да умре, јер су болови рађања били страховити; алн не, та малаксала, немоћна жена гледала је очима пуним блаженства у колевку поред себе н белом својом полумртвом руком поправљала јастучић на коме је