Плава госпођа

163 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

лежала црвена, ружна главица једнога нозога ч0века коме је она дала живот. Да, — помчсли Олга —- шта ми знамо какав је видокруг јелне мајке 7 Шта све она види, осећа, слути и жели7

И Зора је често говорила како би јој живот био сасвим друкчији да је имала једно дете. Има жена и са децом које... (, Олга се трже: то су жене неваљале, а Зора је само била несрећна. Олта са замисли о животу жене без дег=, Она је готово исто што и љубавница. Или ако није лепа, она је напуштена јадница,

Шта ће бити са Зором2 — бринула се она. У тај час зачу из друге собе кашаљ сво а брата. Она се трже, устаде, приђе вратима и ту осладе, Израз бола изви линије њених лепих усена. Он је дуго кашљао, зацењујући се, Неколико пута она се маши руком за кваку, али увек одуста, г. Најзад се он смири. И она чу да клопара око умигасника. Значи спавао је и сад се умива,

Олга се врати прозору и умири се. Снег је још падао, каода се журио да пре мрака доврши своје " величанствено дело. За неку белу невесту били су готови бели дворци и беле стазе, испод сводова снегом покривене чардаклије водиле су у хладњак који је насред баште изгледао као бела црква. А јеле су повијале своје оптерећене гране, каода нуде бисер и ђердане.

Како је лепа природа, а како је јадан човеки како је рђав живот! — помисли Олга. И одједном изненада Олга сва поцрвене и узбуди се од једне досад непознате жеље. Она хтеде да испита шта је то и зачуди се сама себи. Чинило јој се да је то нелогично;: поред свега што је знала о животу и упркос свему на крају овога белога дана јавила јој се и сву је обузела жеља да и она живи, да и она воли, да и она пати лично за себе, Да, синоћ се поткрала као варница једна мисао и неосетно је тињала док овог часа није букнула и осветлила Олги неосветљени предго живота,