Плава госпођа

170 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

слику своје баште, а затим своју главу и зачуди се како је израз њенога лица благ и као надахнут лепим мислима, Она није остарила и била је лепа. Склад њених црта сад је савршенији; пре је било крупних и несразмерних форми. А очи њене пуне благости и дубине гледале су је отворено и спокојно, каода хоће да јој кажу: не, ти немаш за шта да се стидиш. (Олга се осмехну и оде од прозора. Помисли како њеноме озбиљноме колеги, ако је воли, не би ништа сметало и да је мало поружнела и остарила, али се осмехнула што се то није десило. Била је жена и та Олга, која никада није довољно знала колико је лепа.

Одједном се насмеја немилосрдно, увредљиво себи, Та тај човек коме ништа није дала, ни љубезну реч, ни један осмех, не може њу волети и сад кад је прошло три године откад је није видео. Он је можда већ ожењен, можда се променио и телесно и душевно, можда је њу и заборавио. А. она би хтела да је још воли, А зашто да не2 Ако ју је заиста волео, требало би да је и сад воли. Она је хтела љубав јаку која не заборавља, љубав која побеђује. _

Олга саже своју лепу главу и пребаци себи да је луда. Затим поцрвене од мисли да све те сањарије долазе отуда што се у њој разбудила жена. Не, колегу је одбила њена немарност, На овоме свету нема јаке и велике љубави; има само великога бола. Она се сети Зоре, брата и Зоринога мужа. Зашто није он могао тако великом љубављу да победи њену пријатељицу, да је саломи, да је зароби Зашто

Олга се лако стресе, прекоре себе што ништа не ради цело после подне, али се не диже, већ се

_удобније намести у наслоњачи и, згрчивши се, упусти се у неке нејасне маште: загњури се у гледање снега, каода је хтела да и њу и њене маште затвори. -

Неко куцну. Она се трже. Уђе њен брат.