Плава госпођа

14 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

Море! Волим га толико да га се нимало не бојим и ако је понекад страшно. Ви знате да је мене страх да пређем по брвну преко реке. Овде се човек тако одушеви да заборави опасности, или још боље пристаје да тој лепоти жртвује живот.

Знате, мала, да ми се првога дана учинило чудно што нема оних митолошких бића у мору, а после сам почела ди их проналазим и тако сам се утешила,

Море! Оно нагони човека да силази у дубину материје и да се пење у висину духа, као да хоће да измери просторе од сунца до морскога дна. Поред њега појимам и зашто су људи веровали и зашто нису веровали. Оно је и непрестано сазнавање и вечита тајна. Море је здравље и поезија. Моја је душа болна. Она обожава снагу која има тако исто велику душу, Осећам у себи песме које неће бити испеване, осећам сузе којима не дам да се исплачу док не знам кога жале. Као да у мени има неки инструменат и нека мелодија, али ми нешто недостаје, нешто врло важно. Као да имам вијолину, све четири жице затегнуте, брује од додира и даха, а немам гудала да превучем по њима. Јесте ли то ви, Олга, је ли то душа која разуме 2

Седим на стени и гледам како залази сунце иза сивих планина, сивих као да су начињене од челика, гвожђа и снега, и вечних као море. Море постаје загасито плаво, ваздух тамни, а у даљини нејасне обале добијају мрачнији и стварнији облик. (Сунце на заласку баца неколико косих зракова на једну плаву масу далеко преко залива и гле, као под чаробном речју, забели се у плавом камењу бело камење и као из маште роди се село са белом црквицом и белим кућама и издалека изгледа као гробље са каменим плочама. Тамо живе »оточани« који долазе у град на једрилицама које ја тако волим да дочекујем и испраћам, као да су то моје галије, као да сам нека владарка из старих векова. Ах, једна мисао те одвела на другу страну, а дотле се сунце сакрило за стену и на супротној страни