Плава госпођа

12 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

су узимале, као играјући се, по који залогај. Кал је довршио, он рече:

— Допустите — завали се у наслоњачу и запали цигарету. — Јесте ли уморни2 — упита Зора која није

могла да се одвоји и да оде у своју собу.

— Јесам. Пријатан је овај умор. Не бих волео да морам одмах да се одмарам. Управо нисам уморан, већ сам оран, Тако ми је добро. Друкчије би било да ме није нико дочекао. Али ако заповедате да спавам, ја сам готов са највећом тугом да послушам.

Она га је гледала. Она му је очима нешто говорила. Он закова свој поглед у њезин и ћутао је каода слуша тај говор. Говорила му је колико га воли. И још нешто више.

Олга оде отвореном прозору и загледа сеу ону стену у води и у таласе ком су шуштећи прелазили преко ње. И сад је изгледало каода неко са пљеском пада у таласе и очајнички се отима. Но њу више није било страх.

А иза ње насред собе под светлошћу електричне лампе човек и жена су се разговарали очима. Колико тренутака2 Никад у очима плаве госпође није било толико израза, толико усхићења, толико покорности. (Одједном у његовим очима као да кликну радост. Он скочи лако као пантер и нечујно стаде крај ње, ухвати јој руку и узе са усана ону реч коју оне нису хтеле да кажу, а коју су очи рекле. За један секунад све се збило без речи. А шта2 Ништа тако страшно: један пољубац који је узела и дала за један тренут.

(Она се диже и журно оде својим лаким кораком каода је неко гони. Хтела је да плаче, да вришти, да се смеје гласно, хтела је да га грли ту пред Олгом. И зато је побегла,

(Олга се још јаче наже над прозор. Осетила је "нешто и бојала се да не чује. Стојала је тако, не смејући да се макне. Неко је изишао, а она није смела да се окрене. Напољу се утишавала бура.