Племенити минерали и драго камење

76 САВА УРОШЕВИЋ

природне тако положене, да су врхови троугла окренути ка странама октаедрове пљосни. Ове шупљике сведоче, да кисеоник за време жарења не напада целу површину кристала одједном, него то врши местимично и поступно све дубље и дубље. Ако би се диамант жарио Слика 28. у каквој шољици где је закопан у спрашеном угљену, онда неће сагоревати, па ма како била висока температура, јер није у додиру са ваздухом. Али је примећено, да се диамант тада на површини претвара у графит, а може се, задржавајући облик, и потпуно претворити у ову другу модификацију угљеника, само ако врло дуго буде изложен врло високој температури (температури топљења гвожђа).

Страни састојци у диамантима.

Ако би диамант био потпуно чисте масе, онда, после потпуног сагоревања, неће остати никаквога трага од неког несагорљивог остатка. Од диаманата интензивно обојених, или који су иначе нечисте масе, остаће увек у оваквом случају нешто мало пепела (го до '/5%). Код једног карбонада овај проценат може изнети до 4,2. У том несагорљивом остатку бледо мрке или жуте боје има увек силиције и оксида гвожђа, а у неким случајевима и калције, магнезије и др. Какве је минеролошке врсте супстанца оваквог хемиског састава не може се знати, јер је увек тако ситно спрашена, да се ни микроскопом не могу запазити неке њене посебне честице. Ноу многим диамантима има и крупнијих инклузија, тако да их већ слободним оком или лупом можемо распознати као зрна, љуспице, плочице, иглице, кончиће или кристалиће разне боје. Најчешћа су међу таквим инклузијама црна, непровидна, већином неправилно ограничена зрнца.