Подгорац

10 сТодтораа,

16. септембар 1998.

ДА ЛИ СТЕ ЧИТАЛИ: СТабрил Стефановић Фени,лобић. (припремила: Драгица Пуљезевић)

На питање да ли је шта читао од првог српског приповедача на народном језику, просечан читалац одговориће потврдно. При том ће, вероватно, помислити на Доситеја Обрадовића или на Вука Караџића. Читао их је макар у школској читанци. Међутим, њих двојица нису наши први приповедачи на народном језику. То је Гаврил Стефановић

Венцловић.

О његовом животу се мало зна. Нису познате ни година рођења, ни година смрти. Најдуже је живео у Сент Андреји, у стецишту српске културе и духовности после велике сеобе 1690. године. У оновременим записима помиње

се први пут 1711, а последњи пут 1747. Г.

Избор из његовог обимног дела (преко 20000 страна) сачинио је Милорад Павић.

Писмо на леду Писмо на леду позадуже траје, Неголи наши срећни и добри дануи У миру бораве

Пут Доста и доста таквих има Што широким путем путују свој живот А на уска врата и тесни пут је Којино уводи људе у живот, И мало је који га находе.

Адам Месо од земље, кости од камена, очи од воде, крв од росе, пара и одихивање од ветра, разум, памет од облака, умље с анђелске брзине ... Кад умре, у то му се тело опет и разиђе.

Беседа шајкашима; -

“Сами ви видите да су неучена деца свака непослушна и јогунице љуте, а с прутом учена - жива је то ваша у маторству палица! ...

Како се сами нисмо измала божију путу учила, тако и сад деце ваше на учењу нејма ни мушко ни женско, него се по сокаци бију и псују, ка и оци што су им чинили. Исто толико боји му се мати да не би огладнило, те јоште како устане из постеље голо, неумивено, неопасато, или му лежећи у постељи- таки му уклопи комад у руке. А није да га умије, обуче и очешља, пак за много да га учи ... пак да га тера у школу учити се. Ако ли већ није за школу, таки посао који уруке, и запретити и избити, нек се измаечка учи пословати, да допосле не узбуде из њега зао човек и нерадилац. Него како сване, комад у руке, хајде, пусти распасом на сокак! А и сам отац му тако чинаћи, из постеље виче има ли што да пије и да једе, и још устајући виче и псује

Велимо да се је време обрнуло и стражње су настале године зле и опаке. Обрнули су се људи и изопачили се, те су стражњи постали од божије милости! Уклонили су се од добра на зло. Од божијега закона на безакоње, од братске лепе љубави на мрзост и ненавидност. А време свако са својим завичајем долази и пролази, како је и сад ово лето прошло“...

с есес«есосеочевсоссвевсововсовессовоссоововевовоссеоссовососеосовсовосвовоссосеосовеовсоссссевсооевеоововововове ес ево о

РУЖО МОЈА ПЛАВА, ПОДГОРСКА

Ружо моја Подгорска, пвете плави што векове бисером ресе покапаваш, умиваш искрзану ивицу далеких снова и песму ми анђела ствараш у хармонију боја вечитог спектра, утиховање ми приреди, у сату одласка без

повратка. Радуј ме недозрела јабуко, вишњо, трешњо, дивља

купино на смирају дана, укажи ми блештаву стазу нових сванућа бескрајних, да и горе ми Подгорина остане

рај и постеља, да и горе превазиђем сневиђења и шетам безвремених пољима блажених надања.

Учини магијом, чиме већ хоћеш, ружо моја Подгорска, да ми и горе потеку пенушави брзаци Јадра и Ловачке, да ми и горе, света сузо детињства којег сам заувек

напустио, поје славуји и џивџани, да ми и горе, о непролазна краљице шљивика и јабучњака, кликћу

орли крсташи са Бојчице и коло воде Нагоркиње виле

са Влашића.

Ружо моја Подгорска, плава, снена, када се денем горе, у свету тишине и вечности, докучи ми недокучиво, да брујање звона са цркве осечинске, то задње алилуја

и амин, успаванка ми буде, лик твој плави, ружо моја Подгорска, Арханђелу милостиви, последње надахнуће

моје протутњале младости. -. И тако трајем, трајем у бескрају, девице плава

у млечним ноћима мојих привиђења, и срочим још једну

поему за тебе ... Ружо моја Подгорска.

Живан Ј. Грујичић

ОДА СЛИКАРУ

Сликају ови сликари пејзаже, свеце, мртву природу... Наносе боје на платну као по зеници. Погледи им шетају, не би ли шта још од природе сазнали, силазе кичицом низ брда, на путеве, на воду, по изђикалим травама, кукурузу

и пожњевеној шшеници.

Размажи боје сликару из душе, умажи прсте, премажи платно, умажи се скроз до гуше. Препознаћемо те по платну, не по лику. Унеси више себе и мене унеси, направи најчуднију слику. Урами осећаје, тугу урами и радост. Сликај нас скупа да не будемо сами, да будемо заједно: Ти домаћин сликар, ја на платну гост. Остави негде излаз - остави стругу, да могу, када решим изненада, пружити руку као друг другу, када кренем пут свога водопада.

Ја ћу да певам о твојој кичици, платну и боји.

Размахни руком и духом,

сликај нас пуном четкицом.

На платну смо уметност и уметници, на платну смо, коначно, своји.

„ососевссоссоссссосссссвовессовсоссссссесесеессссвосесососовосесоссососсвовсососеовссвососсоссосесе

Милан Ивановић