Подгорац

16. септембар 1998.

СПодсораи, 1

ЗАПЛАКАО САМ ...

Имала је најлешпе очи у школи - велике, светле, мало тужне и мало снене. Због тих очију већ десет дечака је било заљубљено у њу. Међу тих десет био сам и ја. Волео сам је, мислим, више него било који од осталих. Сви смо били сигурни да и она једног од нас воли. Али она је била као и све друге девојчице, помало стидљива, поносна.

Сретао сам је у ходнику школе и гледао је са великом љубављу и пажњом, али она се правила да ме не познаје. Једном, док сам са својим другом ишао кроз школу, видео сам је и она је нагло пошла ка мени. Помислио сам: Ето, коначно, да и мене једном примети.“ Међутим није испало како сам замишљао. Пришла ми је и, као другу, тихим гласом рекла: "Погледај оног тамо У Више ништа нисам чуо, знао сам после првих речи о чему се ради. Кренуо сам ка другу. Осећао сам се као никада. Све моје наде пале су у воду. Помислио сам да то сви виде. Заплакао сам. За првим сузама пошле су и остале. Нисам хтео да се то догоди, али сузе ме нису слушале. Друг ме је упитао зашто плачем, а ја сам брисао сузе и рекао: "Ништа, онако... хајдемо ми на час, закаснићемо.“ Личила је на пролеће које воли сунце, а не кишу. Ипак, пролеће никад не прође без кише, може се десити да некада она и ја будемо заједно.

Игор Деспотовић, ученик УЛ разреда

шк. год. 1997./98.

ПРИЧА МАШТОВИТОГ ЗЕЦА

"У шумицу сам пошла

сва ведра и чила,

заустави ме зец

и поче да ме нервира:

Малопре сам у једном бару

видео коња, пије лимунаду.

А за шанком тигар, његов добри друг С капом на глави, с кецељом у струк. Пођох даље и на једном сплаву комарца и жабу видех, свирају гитару. Нову песму снимили су они,

магарац до певања сад секунде броји. У виолончело корњача свира,

бубамара уз даире игра... “

Сви су срећни као и ја сада, зечић зато поче да ми се допада. Његову причу причаћу ја свуда нек ме памти ко најбољег друга.

Сузана Глигорић, У],

чији “та

НОВЕ СТАЗЕ ПРОШЛОГОДИШЊИХ ОСМАКА

У четири одељења матичне основне школе “Браћа Недић“ у Осечини и у једном одељењу ФИО Комирић основношколско образовање протекле школске године

завршило је укупно 137 ученика.

Од овог броја прошлогодишњих осмака само шест се “определило" за рад и живот на селу, без даљег школовања. Дакле, 128 прошлогодишњих осмака су сада ученици средњих школа.

Велики број ученика се определио за економски смер, трговину, медицинску струку, царинике, разна занимања - трогодишње средње школе, а један број ученика се определио за гимназију и ПТТ школу. С обзиром да се професионалној оријентацији ученика посветила велика пажња, надамо се да су се наши ученици определили за занимања која воле и за која имају способности и склоности. Ипак, не смемо заборавити да је због лошијег материјалног стања родитеља одређен број ученика уписао школу која му је најближа и најјефтинија. У нади да ће наши ученици успешно савладати средњошколске стазе и изићи на “праву стазу живота, желимо им пуно успеха и среће! Ружа Томић

севег евевеевеездзегегзевевевеза

ПРВИ ДАН У ПЕТОМ РАЗРЕДУ

Кроз прозор моје собе провлачио се само један зрак светлости. Пробудило

ме прво, сунчано септембарско јутро.

Данас је први дан нове школске године. Обузео ме неки неолисив страх. Полазак у пети разред је полазак новим и тајанственим путем на чијем крају чека добро скривено благо. Зато сам кренуо у школу и са жаром у срцу мада сам био ин тужан што ме тамо неће сачекати мој учитељ и стари другови.

Школа ми је изгледала некако другачије. Некако свечано. Огрпљиво сам

чекао пред њеним вратима док школско звоно није позвало у учионицу.

Све се

одвијало по старом добром реду. Питао сам се какви су дечаци који су самном у

одељењу. Да ли воле да играју фудбал7

У учионици смо били нестрпљиви ни гласно смо причали. Када је ушао разредни старешина, завладала је тишина. Он се осмехнуо и поздравио се с нама.

Треме је нестало. Нисам се плашио. Био сам миран и срећан. Веровао сам да ћу

храбро ићи путем у потрагу за благом које се зове знање.

Дејан Мићић

вбвевегевевеевзвзевевгегаеегве»згове

3 2

Рад Светлане Костадиновић

КОБАЈАГИ ДОНЕЛА МЕ РОДА ИЛИ КАКО САМ ДОШАО НА СВЕГ - "Мене је тата донео на свет с колима, а мама ме је родила" (Давид Бељић, 4 г.) - УУ мамином стомаку је био мрак, а ја се нисам плашио" (Александар Бајић, 4 г.) - "Мама ме родила у болници и била сам врло мала" (Александра Савић, 3 г.)