Подгорац

8 сТодгораи,

16. септембар 1998.

(ОСЕТИЈА (КРОЗ ИКСЛПОРИМУ

Подручје Општине Осечина има доста старе корене насељавања и битисања човека који се гранају од праи-сторије, односно млађег каменог доба, преко старог и сре-дњег века, као и новије историје, Првог и Другог српског устанка, Балканских ратова, и најпосле Првог и Другог светског рата.

НЕОЛИТСКА НАСЕЉА

Праисторијско доба на овом подручју манифестује се остацима неолитских насеља млађег каменог доба, каква су: у Комирићу, Баставу, Горњем Црниљеву, Туђину и Плушцу, каои по пронађеном археолошком материјалу који сведочи о развоју и пропадању културе Винча-Плочник, услед најезде новог таласа становништва са индо-европских простора, које је потиснуло овде затечено староседелачко становништво, увелико познавајући оружје и оруђе од бронзе, чиме се практично завршава епоха каменог доба и прелази у рано бронзано доба, о. чему свакако казује откривен археолошки материјал у бронзанодопским хумкама (тумулима) у селу Белотићу, на локалитету Шумар.

ВАГАН ИЛИ ГРАДИШТЕ

Стари век на подручју садашње Општине Осечина, такође је иза себе оставио трагове старих цивилизација, преко овог простора су се кретала, али не и дуже задржавала, племена Келта, Илира и Трачана, у својству номадских народа на ратним походима, о чему посебно сведочи топоним реке Јадар који је недвосмислено келтског порекла, као и гробни археолошки материјал из једног тумула у селу Коњуша, који се данас налази у Народном музеју града Београда. О кратком боравку тих племена на нашем подручју казује недостатак насеља, мада се за сада може са великом вероватноћом констатовати, да су Келти ипак овде имали дужи боравак, на шта упућују остаци оближњег града Вагане или Градиште, на граници села Драгијевице и Осладића, и гвоздени келтски трозуб који се налази у завичајном музеју Народне библиотеке у Осечини. Долазак Римљана на Балканско полуострво, уједно и на подручје данашње Општине Осечина, евидентан је кроз њихово дуговековно присуство, о чему сведоче остаци “каструма" на Прослопу, повише варошице Пецке, и Шарен града на венцу шумовитог Влашића, понад Осечине, али и сахрални археолошки материјал из гробница у Остружњу и на Старом селу у Драгијевици.

КОПЉАНИЦИ СА СТАРОГ СЕЛА

Средњи век на подручју Општине Осечина, још од петог века, са појавом Византинаца и раног хришћанства, препознатљив је по остацима византијских утврђења, као што су: град Вагане, Мраморје на Прслопу и Латински или Римски мост на реци Љубовиђи, а о комуникацији сведочи још увек добро очуван пут из тог периода, на венцу Влашића и преко Прослопа за реку Љубовиђу. Иначе, Византијци су се овде бавили и рударењем, о чему казују рудна окна у Драгијевици, на Тисовику и Соколској планини, претежно експлоатишући олово, бакар и сребро. Рани средњи век је свакако карактеристичан за ово подручје од појаве Јужно-словенских племена, о чему говори топоним реке Ловачке и реке Љубовиђе, мада за сада нема потврде о њиховом дужем боравку, што је могуће објаснити тиме што су своја насеља градили од дрвета, а гробове нису посебно обележавали гробним белегом, или су, по устаљеном обичају предака, спаљивали покојнике, о чему сведочи налаз ломаче у околини Ваљева. Каснији средњи век је овде заступљен преко сачуваних појединачних гробних белега или читавих некропола претежно мађарског становништва, док трагова гробних места српског живља нема, из разлога што гробове нису обележавали белезима, мада је евидентно да су овде боравили и живели у већем броју од Мађара, што доказују остаци насеља и

утврђења, а посебно остаци богомоља и манастира, као и црквине у : Комирићу, Гуњацима, Туђину и Драгијевици, и остаци манастира Мркодол у Коњуши. Иначе, врло добро је познато у историјским изворима, да су староседеоци, Срби са овог подручја, учествовали у побуни Срба на Мађаре, под вођством војводе Рађа и да су непосредно након тога отишли у Косовски бој. О томе посебно говори податак, да је из многобројне породице Васиљевића, са Старог села у Драгијевици, у Косовски бој отишло шездесет војника “копљаника", који су претходно служили на старом граду Вагане код српског војводе Драгије, и да се ни један није вратио жив, што је резултирало тиме што породица временом изумре. О животу старих Срба на нашем подручју, такође, сведоче бурни догађаји након пада и слома српске деспотовине, јер је познато да су учествовали у бици на Белој Стени, недалеко од Ваљева, бранећи ове колубарске крајеве од најезде Гурака. ТАЛАС ДОСЕЉЕНИКА

Период новије историје, од краја ХУМ! века до половине ХУП века, ропство под Турцима, Турско-аустри-јски ратови, утицали су на сеобе, велике миграције српског становништва из Средње Херцеговине и Зете, односно Црне Горе, тако да на простор данашњег осечинског краја пристиже нови талас избеглог становништва пред турским терором. У том временском распону овде настају многа истоимена данашња села, као последица задржавања српских сеобара, који су под патријарсима Чарнојевићима били на путу за прекосавске области Угарске. Најстарија села су, по турским тефтерима о броју становништва, Плужац, Село Осечина, Лопатањ и Старо Село, односно данашња Драгијевица. Староседелачке породице, које су овде биле од пре косовског боја, временом су се утопиле у пристигле, тако да се о њиховим презименима или потомцима не може ништа поуздано говорити, мада о томе доказују сачуване сеоске некрополе или појединачни гробови с краја ХУТ века и с почетка ХИП века.

НАСТАЈАЊЕ ОСЕЧИНЕ

Први и Други српски устанак, у периоду од 1804 године до 1815. године, по осечински крај се одразио великим одзивом нашег становништва устаничкој војсци: Славна су имена двојице браће Недића, Димитрија и Глигорија, погинулих на Лазареву суботу 1804. на Чокешини, па име Капетана Ђорђа, бившег фрајкора код Угара, из села Остружањ, такође погинулог са Недићима на Чокешини. Ту је и хајдук Ђурица Солдатовић из Братачића, Мијаило Недић, трећи брат легендарних Недића, као и свештеник Спасоје Јовановић, који је такође погинуо на Чокешини, као и имена многих других која нису , на жалост, сачувана од заборава.

Половином ХЛХ века, тачније 1850. године, на ушћу речице Ловачке у реку Јадар, настаје друмско насеље Осечина на Јадру: Пораст становништва, добра путна веза са Подрињем, односно, Лозницом западно и Посаво-тамнавом северно, као и путна веза са Ваљевом источно, експанзивно су утицали на развој насеља, у смислу трговине, заната, па у том периоду овде настаје и прва механа, многи дућани и прва школа, тако да је истовремено село Осечина позајмило своје име “Осечина" друмском насељу, али паралелно задржавајући и даље своје. Легенда каже да је Осечина добила име из разлога што је претходно дуго била осечена од Подриња и Колубаре комуникацијски, па из речи "осечена" извучено је име Осечина. Друга легенда каже да је овај крај дуго био "осечен“ од других због епидемије куге, па да је на исти начин, из речи "осечен“ извучена реч и име

Осечина, што је вероватније од прве легенде. Живан Ј. Грујичић