Подгорац

СТодтораиц,

МУЗИКА И ОБИЧАЈИ МОГА КРАЈА

Осечина, варошица у средишту Подгорине, удаљена је тридесетак километара од Ваљева и исто толико од Вуковог Тршића. То је средина у којој се традиција и обичаји поштују. Чак и када се не живи, ради и весели по традиционалним правилима, када се техници, напретку и моди плаћа данак, оно изворно, народно је присутно у сећањима и људима и о томе се радо говори. Честите старине седе косе и клецавих колена осетиће се почаствованим ако их неко млађи замоли за причу из времена њихове младости. Причаће они дрхтавим гласом, али са сјајем у очима сећања на нека своја времена.

Освануо Петровдан. Шаитеница зрела, злати се жута влат. Један од првих домаћина у селу сазвао мобу да се жито пожање. Око десет сати пре подне долазе жетеоци. Момак који први дође је прожињало. Кад жетва почне и жетеоци заузму места у постати, ДО њега жање девојка која је прва стигла. Старији људи рано, за росе, начупају шшенице и у хладу плету ужета у која ће се везати снопље. На жетву се доводе и свирачи. Момци пПод-

викују, а девојачки гласови милују поља:

"Чувам овце, мене чува нана,

све се боји побећи њу сама.

Што се боји, то ће је и снаћи;

једног дана неће ме ни наћи.

Једног дана, кад погледа нана,

овце иду, а нема чобана." Песмом се још чешће опомиње, некад с жетеоци, а некад домаћин, домаћица или редаре:

"Жела моба у два гослодара, у Илије и у Пантелије.

Илијина моба ужинала

Пантелиј“на није ни ручала. " За ручак редара обавезно спрема цицвару, а за ужину "јуку".

Пред вече девојке од штшенице плету венце, а онда моба уз песму иде домаћиновој кући. Кад дођу у авлију, момци стају "два по два", а девојке им на капе стављају венце - свака оном до којег је жела. Затим девојке иду пред млекар где им станарица у дрвеној карлици износи млеко које једу дрвеним кашикама. Одатле нду пред кућу, напред момци за њима девојке уз песму:

"ОЈ, вијојле, гранатојле,

развиј гране на све стране.

Докле гране дојитале,

дотле стадо пландовало

и чобани уживали. " У кућу улазе певајући:

"У нашега домаћина

шиндром кућа покривена,

а шимширом ошшивена. Низ кућу ми вино лило, на огњишту провирало, златну пену изметало и у пени златна чаша, са њом служи млада снаша. Служећи је задремала, па је чашу упустила, упустила и разбила.

Заове је опадале,

девери је о'клањали:

- Наша снаша сто дуката! " Уз ову песму се одигра коло, а затим се домаћин са мобом, испред иконе крсне славе, помоли Богу.

За вечеру се кува овца, а прожињалу иде реп. Жетеоци се ките (босиоком и остају после вечере на игранци, где уз игру и песму често дочекују поноћ.

.. За Петровску недељу се иде на вашар. Тада се облачи најсвечанија "ношња. Младе жене и девојке за удају обују опанке с носцима исплетене "у преплет" од кожних опута, а оне сиромашније опанке "на три лозице". Чарапе су црне, вунене, _ извезене _ цветним мотивима јарких боја. Скути су бели, извезени, а преко њих, спреда, везена бошча, а позади шарена ткана кецеља. Око струка ткани, шарени појас, горе бели кошуљац са везеним широким рукавима и ручно рађеном чипком. Преко кошуљца црни, плишани, срмом извезени јелек, а на глави бела или жута шамија. Око врата блиста ниска великих и малих дуката, зависно о;. богатства породице.

Што се тиче мушке ношње, она је мање китњаста, али ипак са доста украса. На ногама опанци шиљкани са узаним и дугачким _ носцима, – вунене везене чарапе, и панталоне зване "рајтозне" од чоје или тајка. Појас је вунени, ткан, са шарама у облику пруга, нешто је шири и дужи од женског. Бела кошуља (веш) је ткана од финог танког памука "витиљара", напред украшена ситним порупчићима и везом. Преко кошуље се носи гуњић од чоје или шајка, најчешће браон боје, украшен црним свиленим гајтанима, а на глави шајкача.

На вашарима се углавном играју кола. Свирачи на фрулама, двојницама, окарини, хармоници и добошу свирају стару "шестицу", "колубарски вез", "Ваљевску подвалу".. . Важно је било бити добар играч. Зато се учило играти "глуваче" девојке су чувале овце и играле држећи се за дрво уз песму:

"Ој, грабићу шушнати,

научи ме играти.

Сутра ћу се удати,

а не умем играти.

Драган Миличић

26. новембар 1998.

ИЗ ПРОШЛОСТИ НАСТАЈАЊЕ ОСЕЧИНЕ

: Почетком ЖХЛХ односно 1904. године, на Петровску недељу, некадашње насеље Осечина, већ развијено у виду разноликих привредних грана - занатства, трговине - на захтев ондашњих ошштинских власти, добија статус варошице од Ваљевског магистрата и званично постаје варош при среском месту Ваљевска Каменица. Званичан статус Ошштине добија после Другог светског рата, тачније. 1948. године, када територијалном поделом добија и неке делове старе Рађевине и Азбуковице, односно варошицу Пецку са околним селима, као село Комирић, Коњушу, Белотић и Бастав.

Први светски рат се на становништво осечинског краја одразио са страшним последицама, као на већи део Србије и српског народа: пљачке, застрашивање, терор аустроугарске војске однео је жртве, јер се наше подручје, посебно јужни планински део изнад Пецке и села Лопатња, нашао на правцу аустроугарске офанзиве према Ваљеву и Колубари 1914. године, при чему је, поред пљачки и терора, тифус "пегавац“ однео животе великог броја цивилног становништва. Познато је да је у том периоду у старој осечинској школи била војна болница, о чему сведочи гробље српских војника, које се налази у једва препознатљивом стању поред цркве осечинске. Током тих ратних година Првог светског рата, опљачкана је стара црква у Осечини и црква брвнара у Скадру, при чему су Аустроугари звона са звоника претопили у гранате, а опљачкали многе вредне црквене реликвије и ствари, које су биле сведок векова религије и живота наших предака на овом простору.

века,

Живан Ј. Грујичић

ОСАаСА

векова хинљландара

| ГЛАВНА ЦРКВА

(цртеж О. Фебаноћић) |

ПРАВОСЛ ж ШТА ЗНАМО, А ШТА БИ ТРЕБАЛО ЗНАТИ О ПРАВОСЛАВЉУг Новембар месец у црквеном календару има чак 13 празника, од којих су 5 средњих, 2 мала празника [ врсте и 5 малих празника [1 врсте. Све ово указује да је у новембру доста празника и слава, а најпознатији су свакако Митровдан (08.Х 1) - Свети великомученик Димитрије, и Аранђеловдан (21.Х 1) - Сабор светог арханђела Михаила, који су и црвеним словима уписани у календар. Поред њих у народу су познати и дани слава: Врачи (14.Х1) - Свети Козма и Дамјан, Ђурђиц (16.ХД) - обновљање храма Светог Георгија, Мратиндан С24Х 0 - Свети Стефан Дечански. Сваки од ових празника посвећен је значајним личностима у хришћанству,

(С.Р.)