Подгорац

26. новембар 1998.

ЕД О ЈЕ 7 РА 4 ћ |

ПТобдеоваи, 9

У ЛАЖИ СУ КРАТКЕ НОГЕ

.. Сва узрујана стала сам пред маму: "Мама, зуб ми се више не љуља", процедила сам прву лаж после које би престали да ме прогањају. Али, то је било исувише провидно да би ми она поверовала....

Тог дана сви су били узрујани као да се нешто важно спрема. Па, молим вас, како и не спрема, њиховој "старијој љубимици" се љуља зуб. Искористила сам њихрво расположење и поред себе сам скупила гомилу слаткиша. "Ако хрћете да ми извадите зуб, донесите ми бомбоне, па кремић, па лизу", говорила сам опонашајући цара коме грађани приносе дарове да га умилостиве. Трпели су ме док им резерве нису пресушиле, а онда је дошао ред на мене да испуним обећање. Али, ја као свако "паметно" дете, никад не бих; испунила обећање. Шмугнула сам поред тате и истрчала напоље. Почела је јурњава. Бежим ја, следе ме сестра, тата и мама, а за њима се, као гуска, гега бака. Бака се исклизну, ноге излетеше и сви притрчаше да јој помогну. Неко време сам стајала напољу и гледала да ли ће ме ко јурити.. Али, на моју радост, нико се није освртао на мене. Ипак ... кроз главу ми севну

страшна мисао: "А где ћу ја ноћас да спавам!" Морам да уђем и некако их; преварим. Скупила сам руке у песнице и ушла. Сва узрујана стала сам пред маму. "Мама, зуб ми се више не љуља", процедила сам прву лаж после које би престали да ме прогањају. Али, то је било исувише провидно да би ми она поверовала. "Стварно, зуб се љуљао па се више не љуља, добро, у реду!", рече она и погледа ме испод ока. И, само што сам, тука ја, заустила да се захвалим, зуб као неки баксуз испаде и скотрља се низ хаљиницу. " Мала, како је то срамота, лажеш мајку!", осу отац рафале речи по мени. Куку мени, већ се сва гомила слаткиша уклони преда мном и створи се поред сестре. Е, то ме стварно заболело. И онај миш од савести поче да ме гризе. Сестра се шепурила поред мојих:муком зарађених:слаткиша и добацивала: "Баба креза, баба креза...!"

Сада размишљам, не треба лагати, а и онај зуб, због њега изгубих:сву гомилу слаткиша и родитељско поверење. Не треба лагати, јер се поверење гради годинама, а само једном губи.

Наташа Станимировић

Секција "Млади истраживачи“

Крајем августа ове године почела је са радом секција "Млади

истраживачи“, при Завичајном музеју у Осечиниу, а у сарадњи са

ОШ. "Браћа Недић".

Секција је основана на предлог директора Библиотеке Томислава Станимировића и кустоса Завичајног музеја Живана Ј. Грујичића,

Основана је у жељи да се употпуни знање о историји завичајног

краја.

Од оснивања секције "Млади истраживачи“ до сада обишли смо: цркву брвнару у селу Скадру, пећину "Камењачу“ у селу Туђину и стари град Вагане који се налази на реци Јадру, у селу Драгијевици.

Обиласком ових градова сазнали смо само део о историји нашег

завичаја, јер је она веома дуга и пуна значајних догађања.

(Бурђија Гачић, Снежана Станимировић, Ивана Лукић, Мирјана Девојачка огрлица

Стефановић, Наташа Петровић)

из средњег века

ИЗЛЕТ НАШ НАСУШНИ

Дана 16. септембра ученици ОШ УБраћа Недић. ишли су на излет у Остружањ, Плужац и друга места у околини Осечине.

Јутро сунчано и пријатно. Идемо према Плушцу. На лидима ученика од којих већина добро зна шта је пешачење, не види се одушевљење. Пошли су да одраде тај излет планом и програмом предвиђен ради пешачења. Да ли га реализују и њихови другови по градовима7 Нема разговора и гласног реаговања. Иду кратко двоје по двоје, а онда полако почиње претицање и колона се попут бујице разлива по путу. Враћамо их у редове и на часак је све како треба, а онда опет претицање и све тако. Деци се жури да то отарасе, па да се с радошћу припремају за неке забаве у властитој

режији.

Стижемо у Плужац. Ђацима је на располагању двориште где се одморе и доручкују, прођу мало кроз школу и већ питају кад може да се иде кући. Одредимо им неко време које они немају чиме да испуне и онда се враћамо у већим и мањим групама, а да ко упита како је било на излету, већина би рекла: без везе _

Уколико би ипак морао да се нађе неки смисао тог излета, онда би он могао бити у ономе што је ова колона ђака донела четворма ученика плужачке школе. А донела им је оне ђачке вреве без које школа не личи на себе. Можда је и то ДОВОЉНО!

Љ. Стевановић

Бајка ВЛАСТИМИР У СВЕМИРУ Властимир је био обичан дечак. Бар тако су мислили они који су га мање познавали. ЈБуди из његове близине на то су сумњичаво вртели главом. Док су се сва друга деца играла на фудбалским и кошаркашким теренима, Властимир је проводио време у очевој радионици. После школских часова сва деца су журила кући, само је Властимир долазио на крај града где се налазио велики отпад аутомобила. Односио је кући све пто је сматрао интересантним. Правио је свемирски брод. Једнога дана Властимир је нестао. Посетио је многе планете. На једној планети запазио је живот. Спустио се и почео тражити жива бића. Одједном је пред њега изашло мало плаво биће које се осмехивало и прижило Властимиру руку Властимир му је понудио пријатељство Том малом и љупком бићу то је било нешто ново и врло занимљиво. Изгледало је веома срећно. И Властимир је бно срећан јер је помислио да је коначно нашао некога ко је имао пуно знања и могућности да га упозна са световима који га интересују. Дружили су се свакодневно. Неуморно су пешачили и упознавали нове

пријатеље.

Ноћу су посматрали свемир. Властимир је знао да тамо негде далеко неко мисли о њему. Све чешће је

размишљао о повратку. Али како да остави пријатеља, а за обојицу није било места на броду. Мали плави је решио проблем. Попио је једну таблету и постао тако ситан да се сместио у затварач хемијске Претходно је

оловке. објаснио

Властимиру како ће га вратити у првобитну величину.

Родитељи су са радошћу и сузама дочекали – Властимира. Комшије су сумњичаво вртеле главом. Властимир је упорно причао о свом добром пријатељу. А онда је у затварач хемијске оловке приједну мајчину сузу радосницу.. Мали плави појавио се у својој природној величини.

«Хоћемо ли на пљескавицу; “ упитао

је Властимир. Мали плави је потврдно

хватио

климнуо главом. и

запањено гледали, деца су радосно крену-

док су одрасли

ла за њима. Богдан Марковић

7“

РЕЧИ ЗА ПАМЋЕЊЕ (избор Нада Велимировић)

"Када дође ђе стоје ђевојке, збаци с главе бугарску шубару, скиде с леђа бугар-кабаницузасија се скерлет и кадифа, засјаше се токе на прсима

и злаћане ковче на ногама: сину Милош у пољу зелену као јарко иза горе сунце. "

Женидба Душанова

ПИ

Њ