Подгорац

15. јун. 1999.

љагве тета

сТодсораи, 11

Да ли сте читали

ИВО АНДРИЋ - ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА

„Ни у чему што нам се дешава нисмо сами, ни први ни једини"

„У изузетним и судбоносним догађајима као што су ова бомбардовања из ваздуха, као и у временима тешких политичких прогона, држање већине људи је слично. Плашљивима и саможивима се чини да је све што се дешава-свака појединост-уперена против њих лично. Плиткоумни људи, каои они који су по природи лакомислени и безбрижни, не мисле о тим догађајима уопште, све док их не осете на својој кожи. Једино разборит човек труди се да све промене у друштву и јавном животу посматра хладнокрвно и тумачи правилно, и да прво уочи и оцени њихово опште значење, па тек после испитују у којој мери ти догађаји могу и њега лично да погоде, и онда настоји да се уклони и заштити-уколико му је то могућно и морално допуштено".

(Београд, 1944)

„Неко је рекао да један народ може да очува своју слободу само по цену вечите будности. А ви сад замислите какав је то живот“.

„Рат, и најдужи, само протресе питања због којих се заратило, а њихово решење оставља временима која наступају после склапања мира."

„Слушајући честе рзговоре о погинулим младим људима из последњих ратовања против Немаца, помислио сам ово. Све што су измислиле религије и створили векови друштвеног живота у вези са смрћу и нестанком оних које волимо и ценимо, малено је и слабо да затрпа или премости огромну и страшну празнину која зјапи између смрти и живота.

Мислим о томе како су сви они који су погинули млади, недовољно ожаљени и како због њих смрт дугује животу и непознати светови овом нашем свету у ком по нужди живимо".

__ „У тешким и немирним временима могу још некако да се одрже брзи, лаки, насртљиви људи, али онај ко је оптерећен

осетљивом савешћу, гађењем од сувише блиског и честог додира са људима, ко не уме да говори и не воли да пише, ко се стиди и ко оклева да каже добро о себи и рђаво о другима, ко није брз на порицању ни вешти дрзак у тврђењу, кога машта води и заводи на доконе путеве, ко не може да не размишља о стварима и људима-тај је осуђен унапред и изгубљен сигурно".

„Физичке патње сваке врсте и јад лаганог ороњавања. Али морална беда је већа и тежа од физичке. Далеко већа, чак и код оних код којих моралне вредности нису некад много важиле.

Учимо се да живимо стегнута срца, оборена погледа, без плана, готово и без наде, без зрачка утехе."

ЕЗ

„Толико места и времена треба да се човек зачне, роди и одрасте, а само један тренутак и неколико педаља земље довољни су да тај исти човек мине као да никад није ни постојао".

„Сувише је овај народ патио од нереда,

насиља и неправде, и сувише навикао да их подноси са подмуклим роптањем или да се буни против њих, већ према временима и околностима. Између осветничких мисли и повремених побуна пролази им горак и пуст век. За све друго они су неосетљиви и неприступни. Понекад се човек пита да није дух већине балканских народа заувек затрован и да, можда, никад више неће ни моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини“.

„Боже, не допусти да срце наше остане празно, него дај-пошто од твоје воље све зависи-да увек желимо и да се надамо, и да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не буде испразна. Дај да предмет наших жеља буде виши и лепши од наших живота, и да се доброј нади никад не изневеримо због кратких и варљивих остварења која заклањају видик и лажно обећавају одмор. Дај нам прав пут, са пролазним посртањима, а са миром и славом на крају. И дај нам мудрост и храброст, кад нам дајеш искушење. И ма куда ишли и лутали, не дај да на крају останемо изван Твоје свеобимне хармоније, јер то сваке секунде, на сваком месту, сваким делићем бића желимо".

Драгица ПУЉЕЗЕВИЋ

Представљамо нову књигу

Ако заспиш-марећекм ! „ОДИЈИНА КЛЕТВА" Гордане Гладовић

У предвечерје 26. маја, тражећи свој пут до читалаца, у мојим рукама се нашла збирка песама 'Одији,на клетва“ Гордане Гладовић. Биографија ове младе песникиње дивно је сажета у неколико реченица: Рођена је 23. септембра 1976. године у Ваљеву. Не грешком, већ намерно. По занимању, уметник, најчешће ликовни. Пише од како јој испричаше за Вука, а поезију нешто касније. Мајка сада трогодишњег Давида. С обзиром да никад није касно, и будући педагог. Живи, ради и учи. И што је најбитније, не гледа више у јаме, јер јаме почеше гледати у њу.

А о песмама у предговору чији је аутор Аца Видић, између осталог пише: Предмет за певање песнику су мотиви у којима добро познаје стање ствари на основу пулсација којима је окружен живот. Изванредна емотивна треперавост омогућава песми праву бујицу осећаја којима се проговара у незадовољству светом и

Миле Медић

Завјештања Стефана Немање завјештање вњиге и писала

„ .. Слово је чудно сјеме. Писмена су најбоље зрне сјемено свакога народа. Клиа са папира послије 1.000 година и расцвјетава се у глас и ријеч, у санку и причу, у мисао и чувст-

во, и у давне срца откуцаје.

Чедо моје мило, оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Писало од суве трске нам од лакога пера оставља дубље бразде од рала и мотике. Грабољати значи пролазити, а писати значи остајати. .. | Добар књижевник више вриједи него три љуте војводе и три велика града. Добар војвода може освојити сваки град, а други га може преотети. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим трвдим корицама."

(Избор О. ИВАНОВИЋ)

који се обасипа беспоштедном критиком. Дилеме су одстрањене, песма је опрезно издвојила Добро од Зла и основним субјектом певања јасно се одредила. У неколико речи се све каже, саопшти порука сажето и уверљиво, искрено и без узмицања јер крв песника тече валовито“.

Док сам читала Горданине песме, са Јадра је допирао пријатан мирис пролећне влаге и крекет жаба које су се чуле и после, док су сејачи смрти брундали изнад наших кућа. Неке мете они заиста никад не могу погодити. Мени најближе, сред свега тога, учинише се ове песме:

Овдашњи

не заносите

своје натекле главе

увиђањем ограниченим

да ме држите на оку

да ме имате у шаци

Ја не живим у овдашњем свету

Ја само вас то варам корацима ж

Чему радост

не плачем ја

само заливам траве

да им се корени не осуше

да их косе, а опет да ничу. ж

Не лажу очи не чини ми се није чудо а утопи се човек на сувом И има вода које нису мокре. Љубинка СТЕВАНОВИЋ