Подгорац

| СТодсораи,

сСПррљат

20. новембар 1999.

Живан Ј. Грујичић:

(со се лав Ио | РИКА ПМЕЛИМЕМА | Пе в ШОН РСА

Моје снове прекрио је црни плашт ништавила. Све више сањам будан, све више се измичем од живота и сањам Њу, последњу ружу плаву подгорску.

Ево, авети злокобна, знам да долазиш по мене, и да ми ноћи постају светлије од дана окупаног блештавом лоптом са источних страна. Предивни Диоген, филозоф изван времена и простора, никада ми се није чинио чудак што је ходао усред дана са упаљеном лучом. Да, ходим као и он, тражим правог човека. Ево, дражесна лепотице са небеског медаљона, последња ружо плава подгорска, господарица тамних страна се руга, прети разулареном светином којој су узели душу. Постајем климав на ногама. Несигуран ход ме наводи у алеје увелог цвећа. Лутам, о вечна моја царице и у васељени светице, не сналазим се међу подељеним смислом и бесмислом апокалиптичног трена свенародног пропадања. Зелене муње, убитачни громови, провидне мећаве, шибају изгладнели табор несрећника, велможе и властелу стављају за штит бестијално распеваног свештенства понад мртвих убожара. Видим, осећам. .. густ дим пурпура лебди сумраком лепљив и жут, као из димњака крематоријума, множећи страхотне вртлоге безобзирне суштине поробљивача над поробљеним. Горка је таштина лета Господњег деведесет деветог, и Син Божји, Чедо Давидово, неће по други пут походити заблудели осињак људски, спознајући овде неке нове Јуде, фарисеје и лицимере, неке нове Пилате, нову Голготу која му се спрема, нигде у томе не налазећи неког новог Бен Хура, који би му пружио тестију воде одсутног трена, или му помогао да изнесе терет распећа на Голготу.

Ево, већ сам у деветом кругу, моја миришљава, ружо плава подгорска, и изнова осећам смрад повампиреног _ суда Инквизиције, и изнова ме анатемишу. Они, на које су и време и вечност бацили анатему заборава да су икада живели. Овде неправедници анатамишу праведнике, злобни надвладају добре, лелек сиротиње замиче ћутке пред халабуком имућних и осионих Јахача смрти из Јовановог откровења. Изасланици Сатане вршљају на сваком кораку ове опустошене земље и не губе време у својим пакленим намерењима, но здушно чинодејствују над убогим и сиротим, док силне и богате подржавају као и верне сеизе у њиховом свакодневном погрешењу, а тако је било од времена Мојсија и преблагог Исуса, и данас је. О Боже, Господе мој једини, ту су опет гротескне силуете гологлаве дечице подбулих очију! Лутају небројени кордони мученика у рити боје маховине, пренеражених погледа вапију у монументалне храмове моћних, зазирући пред тим језивим споменицима ништавне славе, подигнуте на њиховој муци од Оних, који се хоће бешчашћем и бесрамљем поистоветити са владаром свеопште бити, са Владаром универзума. Јесте, Оче мој милостиви, још не престаје несаница и мора! Танане сенке дечице тетурају сванућем и сумраком, прашњавим тротоарима лелујају као лишће на ветру, цвиле негде дубоко у себи као изгубљене душе, гуркане с ногу на ногу од презаситих лопова, шићароша и шпекулана-

та, које је изродило мрачно гротло нјастарвијчније хорор ноћи, управо гуркани од Оних, због којих зазире Дете Давидово да по други пут сиђе на земљу, а потом, потом се јадна дечица тихо губе у мрачним пролазима, ишчезавају као сабласти у отровној измаглици срушених понадања, најпосле се молећи у неоспокојавајућем друштву утамниченог писара осечинског, и у деветом кругу молећи се једино Њој, последњој ружи плавој подгорској.

Ево, Господе мој, праведниче непоткупљиви, опор задах трулежи кола селима, градовима, планинама и дубодолинама ове неправедно осуђене и изопштене земље, анатемисане од бездушних душмана са западних страна и њихових европских слугоноша. Згушњава се васколика патња понад староставног народа српског, и овде руска каљинка више не држи воду. Беспоштедна империја Авара“, предвођена својим сулудим Каганима, сада би да нас пороби и претвори у најзлокобнију експерименталну базу нових оружја, сада би да нас заувек избрише са стакла вечног дијаманта, сада би да нам искорени веру и нацију уз помоћ унутрашњих плаћеника и несрећника, који сањају да овде виде свог идола, Вилијема Џеферсона Клинтона, да виде и угосте убицу српске деце, убицу српске сиротиње у Алексинцу и Куршумлији, убицу српских гена на Косову и Метоху, да виде Сатану и рушитеља наше прелепе отаџбине, да клекну на колена пред новим Понтије Пилатом. Но, неће им се посрећити, пошто њихова тамна тачкица јасно прераста у омаму изданог Самсона од луцидне и голишаве Далиле.

Ево, преблага и миомирисна, последња ружо плава подгорска, већ осећам, да ништа више не осећам. Бауљам по сметлишту разрованих поља своје младости. Почињем да псујем, да ричем дигнутих руку у бесконачност хаоса, и ружно да мислим о боговима Небеског амфитеатра. .. Коначно, дешава ми се спокој. Одлазим из себе и од себе, али не због Вас и Ње, већ да не будем као Ви и Она.

Тамо негде, лицимерна господо, дамице из ноћи белог сатена, пуца нов видик са врха затамљене свести изниклих из глувог доба ноћи. Можда ће нас прогутати СТИГМА ДИЈАБОЛИКУМ (време ђавола), време нечисте, колективне савести, а о томе ће нам судити Они који још нису дошли, о којима сада не знамо ништа, судиће нам будућа поколења.

И тако, Господе мој, Родитељу за свагда тајновити, љигаве су мушке и женске главе змијског ума, а ја, утамничени писар у вилајету осечинском, до гроба ћу бити у рату са НАТО зверима, и мој сан, насилно отет, измрцварен и сможден са сањалицом, изнићи ће једног насмејаног јутра у моју последњу ружу плаву подгорску, и трајати. . . трајати безвремено.

И коначно, спасење!

... Носили су ме четворица вечних пророка са Смарагдних поља, тихог и бледог изван нечовештва. . . И гле чуда! Испод седмоструких небеских двери ме очекује Она... · Увек се срећемо, ја и моја последња ружа плава подгорска.

Са путовања у манастир Острог

озарење душе

„ · · Боже мој, камена горо на којој се не бојим зла. . ." (Пе. 18,2)

Небо је већ било засуто звездама, а шеталица часовника показивала је 19 часова, када смо узбуђени и срећни, после прочитане молитве пред пут, кренули пут Црне Горе, тачније у манастир Острог. Аутобус је пун путника, углавном су то Комирићанци, има их из Цветуље и Завлаке. Вођа пута је свештеник Драган Матић.

У раним јутарњим сатима, док су се сунчани зраци са хоризонта са напором пробијали кроз тешке октобарске облаке, стигли смо у Црну Гору. Што се човек више приближава стенама, све више стиче утисак да су ове гигантске стене исклесане громовима. Прво што привлачи поглед у овој самоћи то је једно бело здање, привијено у подножју једне од стена. То је манстир Острог, основан средином 17. века митрополитом Василијем, православним епископом херцеговачким, који је због турских зулума, у пећину претворену у храм, пренео столицу своје епархије. Поробљавачи су запалили његова претходна сва седишта, у оближњем граду Никшићу и удаљенијем Требињу, где се и родио почетком века и био млад рукоположен за свештеномонаха. Својим животом и својим аскектским и пастирским ликом, својим саветима и помоћи, острошки пустињак стекао је такав углед код свог народа, да су му долазили из далеких земаља и различите вере људи за помоћ, савет, исцељење.

У манастир смо стигли пред вече, пуни очекивања некаквог изненадног спољашњег чуда, чуда „просветљења" и „озарења". Тамо се све дешава тихо, невидљиво, унутра човеку се пружа Свесмирни, до Жртве на Крсту Милостиви Господ, у мери у којој Га човек прима вером, надом и љубављу. .. Чуда су свакодневна, дешавају се исцељења, опраштају греси, преобраћења, -само треба имати вере као „зрно горушичино". За таква чуда треба имати очи срца, а наше је срце тако често пометено и помућено од самољубља и таштине. Као што рече Апостол: „Није вама тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим".

Ни на једном другом месту у овим крајевима, изузев Ловћена, где се вера извила у поезију, не осећа се човек толико апсолутно чистим. Међу овим стенама осећа се дах великог тражења Бога, који се ту извио пре триста година и преносио после тога са колена на колено нових поклоника.

Напуштали смо Острог удубљени у визију безбројних душа чије су очи, издигнуте према овим стенама, испуњавале на моменат бесмртношђу, он пак, открио нам се овог октобарског дана, јесени Господње 99, као по преимућству судбинско место душе.

Сања МИЛАНОВИЋ