Подгорац

12

СП одсораа,

10. март 2000.

Чувени свет– ски педагог сво– јевремено је на-– писао "Васпитање које се темељи само на захтевима и саветима, а не на пример—

има, слабо је васпитање." Ове мудрости трајно и стриктно се придржавао наш

земљак Милорад Ж. Павло– вић и постао угледни прос—– ветни радник и руководилац, па и плодан школски писац. На жалост, о њему се данас и у родном крају веома мало зна јер ништа не подсећа на њега. Зато овај текст представља покушај да се отргне од заборава.

Милорад Ж. Павловић рођен је 17. октобра 1896. године у Гуњацима, тада срез азбуковачки, данас општина Осечина. Основну школу похађао је у Пецкој. Шест разреда гимназије учио је и завршио у Шапцу. Пошто је рођен и одрастао у сиро– машној сеоској породици, као ученик гимназије морао је радити по имућнијим ша-– бачким кућама да би обезбе– дио основне услове за соп– ствено школовање.

Школске 1913/14. године као државни благодејанац уписује се у Учитељску школу у Скопљу, где је и завршио прва три разреда.Као ученик те школе мобилисан је у ђачку чету и тако постао активни учесник Првог светског рата пов-– лачећи се преко Албаније и жестоко се борећи на солунском фронту. Касније је пребачен у Тунис, а затим у Француску, где је наставио започето школовање.

У савезничкој Француској завршио је учитељску школу и положио матуру. Потом је бивао на разним дужностима и обављао одговорне послове као што су: члан Делегације за избеглице и репартирана лица; нас– тавник и секретар Инвалидског трговачког курса; вас– питач у Вишој српској трго– вачкој школи; тумач и саве– тодаваци у Делегацији за обуку инвалида.

По окончању ратних сукоба враћа се у Србију. Као учитељ, најпре пет година службује у селима Мали Извор и Селачка, у Источној Србији. Потом добија пре– мештај у Београд, што му пружа шансу да настави рад на сопственом образовању и васпитању. Уписао је четво– рогодишњу Вишу педагошку школу, коју је завршио 1928. године, са општим успехом из свих девет предмета.

По завршетку Више пе– дагошке школе постављен је за професора учитељске школе у Шапцу. Ту је остао до 1933. године када је као политички непожељан пре– мештен у Сомбор за профе-– сора тамошње Учитељске школе. У Сомбору је радио

до пред

крај 1939. године. Одатле је премештен у Учи– тељску школу у Алексинац, а онда већ после само неко– лико месеци упућен је за вршиоца дужности директора Учитељске школе у Јагодини. За кра-тко време показао је велико стручно знање, изу– зетне организаторске способ– ности и самоиницијативу па је постављен за директора те угледне васпитно–образовне установе. На том положају остао је наредних десет год– ина мада су то била изузетно тешка времена.

Школске 1949/50. године поново је постављен за про– фесора Подрињске учите– љске школе у Шапцу. Годину дана касније именован је за директора Женске учитељске школе у том месту. Већ следеће школске године премештен је у Београд и постављен за директора Шесте београдске гимназије.

Са те дужности је отишао је у заслужену пензију 1956. године. Међутим, ни као пен– зионер није мировао. Радио је три и по године као директор Више угоститељске школе у Београду. Умро је у Београду 1961.године.

Као професор педагошке групе предмета, Мило– рад Ж. Павловић имао је велики, скоро одлучујући утицај, на образовање и стасавање више генерација будућих учитеља. Значајан је његов допринос у стасавању будућих интелектуалаца али и најпознатијих угостите– љских радника. Као директор Више школе био је одличан организатор, али и изузетно савестан и одговоран човек. За свој стручни, просветно– културни рад, добио је многа одликовања и друга јавна признања. Познато је да је до Другог светског рата био одликован Орденом

Светог Саве [У реда Медаљом грађанске

"свакодневног „рада у школи, Милорад Ж. Павловић активно је сарађивао је у више стручних листова, часописа и других публикација. Велики број својих разноврсних при–лога објавио је у часописима: "Учитељ", "Напредак", Грађанска школа", "Професорски гласник", “Народна просве– та""Примењена уметност", и "Гласник етнографског музе– ја". Након завршетка Другог светског рата објавио је неколико радова у часопису "Настава и васпитање" и листу “Просветни преглед“. За време службовања у Сомбору био је један од осниача и уредника часописа

"Пракса нове школе". У сарадњи са учитељицом тамошње Вежбаонице Даницом Јакшић, сестром познатог песника и сликара Ђуре Јакшића, 1938. и 1939.године припремио је и објавио че– тири свеске тог вредног часописа. Објавио је и неко– лико књига међу којима су најпознатије “Наша народна обућа/1928/ и “Наслеђе и васпитање" /1939/.

Страсно и упорно зала– гао се и за реформу школа и васпитно–образовног проце– са. Своје погледе на рефор– му изнео је у више текстова објављеним по разним пуб—– ликацијама а нарочито студи– ји "Реформа народне прос—– вете" објављеној у првој свесци часописа “Пракса нове школе".

После завршетка Другог светског рата активно се укључио у акције на обнови и изградњи ратом опустошене земље. Посебно је често држао предавања по народ– ним и радничким универзите– тима у оквиру масовне акци– је народног просвећивања. Зна се да је био иницијатор и руководилац више културно– просветних, друштвених и сличних организација. Смрт га је затекла у Београду на дужности председника Дру– штва пријатеља деце оп– штине Звездара у Београду.

Својим животом и ра– дом, а нарочито оствареним резултатима у васпитању многих младих генерација, Милорад Ж. Павловић заслужује да се трајно очува успомена на њега. Као васпи– тачу и пријатељу деце млади нараштаји ће наћи начина да његово име и презиме пос– таве на место које му објективно припада.

Милорад РАДОЈЧИЋ