Подгорац

12. јул 2004.

Над Србијом густи и тамни дим. Све више и више гуши и стеже за грло. И то траје већ петсто година.. Нико да се побуни, нико не сме ништа да каже, сви ћуте.

Земља је мокра од силних суза које су за то време проливене. Уместо плавих, крваве реке теку. А кад би се загледао некоме у очи, видео би тугу, бол страх, сузе... Свуда је тишина, нигде песме, па чак ни цвркута птица.

И тако су пролазили дани. ћутећи су се рађали и умирали. Људи - мршави, уморни од тешког рада.

Турци су их мучили, убијали, прогањали, нису штедели ни жене ни децу.

Све док се нису нашли они који су решили да се супротставе овим злотворима и који су покренули Први српски устанак и за своју земљу часно погинули. Јуначке су тада пале главе.

То су били. Карађорђе, Димитрије и Глигорије Недић, Јаков Ненадовић, Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин...

Карађорђе је био вођа, јак и снажан човек, и веома мудар. Турци су га се из далека бојали.

У нашем крају посебно су се истакли браћа Наићи (Глигорије и Димитрије). Они су славно погинули 16. априла 1804. године у селу чокешини. Заједно са својих гриста војника, борили су се против Турака без страха пред смрћу. У њихову част подигнут је споменик по коме су са све четири стране исписани стихови везани за тај догађај.

Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина су сурово погубили у Ваљеву на реци Колубари. На превару су их ухватили и заробили. У "Мемоарима" проте Матеје Ненадовића каже се да је Алекса Ненадовић молио Фочића, али не за живот, него да га не мори "бешчасном" смрћу, већ да га погуби сабљом којом се

јунаци губе. Турци су њихове главе ставили на колац да би заплашили људе и показали им како ће проћи сви који им се супротставе. Али тај догађај је у народу још више распламсао снагу да се даље бори.

Иако је Први српски устанак угушен, Срби су доказали да могу да се супротставе Турцима. Србија је изгубила много живота, много глава је пало, много је ножева забодено у срце. Али то народно срце ипак ће увек бити непресушни извор отпора и живота.

Зато хвала свим борцима о којима је на споменику у Текеришу записано:

"Ваша дела су бесмртна!"

Јелена АЛЕКСИЋ 81

После тог ужасног догађаја,

Док сунце полако тоне иза оближњих брда, а последњи зраци се раздрагано поигравају на крововима кућа, предвечерје се тихо спушта у моју удицу, у моју кућу. Маме дозивају разигране малишане, довршавају се последњи дневни послови, а вече гази сигурним кораком доносећи таму и чудесну тишину.

Бљеснуше упаљена светла из свих домова и улица. Цело место светли. У мојој породици вече је време окупљања, дружења и разговора. Мама ужурбано припрема вечеру, док ја завршавам домаће задатке. Тата и брат се играју у суседној соби. Њихов смех и цика изазивају у мени несавладиву потребу да им се придружим. Игри никад не би било краја, али мирисна вечера чека на столу, припремљена са пуно љубави. Око стола се окупљају гладни укућани. Уз укусне залогаје препричавају се дневни догађаји и праве планови за следећи дан. Те вечери мој брат је неспретно објашњавао игру са својим друговима. Закачио је шољу са топлим млеком, бела течност се расула по пуним тањирима, а шоља се уз прасак нашла на поду. Одједном је настала тишина и сви погледи су били усмерени ка мами, а у њеним рукама се већ нашла крпа за брисање. Након сређивања нереда мој брат је добио прекор. Али мали несташко се вешто снашао, извинуо се, пољубио

маму и све му је било опроштено. Разговоре смо наставили после вечере уз омиљену игру.

Касни вечерњи сати одређени су као припрема за спавање, припремање школског ранца и гардеробе. Кревет је већ припремљен за спавање и спремно чека две плаве главе да зароне у меки јастук. Мама нас нежно ушушка у топло ћебе. Светло се гаси. Нежан пољубац на моме образу и осмех у тами. Сутра је нови дан. Марко СИМЕУНОВИЋ 61

Милица НОВАКОВИЋ

ма

ума