Подгорац

12. јул 2004.

осле погубљења дахија, Срби се Пе умирили јер су тражили да им повластице гарантују Аустрија или Русија, на шта Бећир-паша босански везир није имао овлашћења да пристане. Како мисија Бећир-паше није довела до споразума са устаницима, султан је идуће 1805. год“не на њих послао војску, али су је Срби дочекали на Иванковцу.

Бој на Иванковцу

Сам иванковачки терен погодовао је устаницима а однемогао турској војсцикоњици. Напад са бочних страна, па је читав терет даље борбе пао на турску пешадију. Један број устаника напушта шанац, запоседа шумарке, мами Турке у њих и убија их. Тако се дошло до велике количине оружја и џебане. Турска пешадија је у току дана извршила преко 20 јуриша на устаничке положаје где су претрпели велике губитке. Главноксмандујући Хафис-паша буде обавештен да Карађорђе иде са великом војском, те се уплаши и остатак војске повуче са Иванковца ка Параћину. На Иванковцу српски устаници су однели сјајну и веома значајну победу над турском царском војском. После ове победе, Султан је прогласио свети рат против устаника. Карађорђе је у пролеће те године мобилисао све расположове снаге од 35000 војника од чега 5000 коњаника.

Распоредио је снаге на следећи начин:

главне снаге, под командом Миленка Стојковића и Петра Добрњца на југоисток са тежиштем на Делиграду, рудничку и ужичку врјску на Радљево, Поникве и Кремну, комбиновану војску, под командом Васе Чарапића и Јанка Катића, на Београд. Резервну војску, којом је непосредно командовао, Карађорђе је задржао код Тополе. Нашавши се усамљен пред навалом турске војске, а од аустријске и руске помоћи неби ништа, Карађорђе се за помоћ обрати црногорском владици. Очекујући одговор из Црне Горе, Карађорђе одлучи да прво порази Ибрахим-пашу код Делиграда, а затим пребаци главне снаге према Дрини.

Бој на Делиграду

Јужни, моравски правац највише је угрожавао Србију. Ради одбране овог правца, по Карађорђевом наређењу изграђено је почетком 1806. године чувено устаничко земљано утврђење, које је касније због успешне одбране названо Делиград. Миленко Стојковић који се тада налазио у Делиграду са 6000 војника сукоби се 6. јула са војском Јусуф-паше и до ногу их потуче. Обавештен о поразу Ибрахим-паша нареди да се на Делиград напада са 16000 војника. Не знајући број војника и квалитет делиградских утврђења, Шаин-паша нападне утврђење са 4000 војника и 13. јула код Хајдучке чесме претрпе велике губитке. Разљућен поразом Шаин-паша је поново 16. јула

напао Делиград са великим снагама. Турци су бесно јуришали, али су их браниоци јуначки одбијали пушчаном ватром. Доласком Младена Миловановића са војском у помоћ, Турци су се нашли опкољени и уз губитак око 1500 војника, неколико топова и друге војне опреме једва извукли према Нишу.

Турски пораз код Делиграда је снажно одјекнуо у устаничкој Србији и подигао борбени дух српског народа. Ова победа на Делиграду створила је могућност Карађорђу да се окрене Дрини и припреми устаничку војску за одлучан бој са босанском војском која је већ делом загосподарила Мачвом. У турској позадини остали су само са својим четама прота Смиљанић и Стојан Чупић, који су пратили кретање Турака, нападали их и узнеморавали. Простор линије фронта од Саве до Рожња био је у веома тешком стању. Обавештен о стању на овом простору Карађорђе је са војском и топовима стигао на Колубару, и спремао се да иде на Хаџи-бега. Устаничке старешине су га на једвите јаде убедиле да остане и сакупља војску за борбу против главних турских снага у Мачви. Карађорђе је главнину своје затечене војске у Ваљеву послао на Братачић, под командом Милана Обреновића.

Бој на Братачићу

Милан Обреновић је повео војску преко Осечине где су се са војском налазиле и ваљевске старешине Милован Грбовић, Милић Недић и Михаило Недић. За Миланом Обреновићем Карађорђе је послао према Братачићу и проту Матију Ненадовића са 100 коњаника и једним топом. Хаџи-бег је имао 7000 војника, а устаници 1700 и зато је одлучио да не дозволи српској војсци да се до краја укопа и среди, па је извршио силовит напад на устанике и почео да их потискује. У критичном тренутку за устанике стигао је прота Матеја, наместио топ и картечом засуо турску војску, а затим примакао коњицу боку турског шанца. Она је отворила пушчану паљбу и направила страховиту дреку са повицима ура, ура!

Турци су помислили да је стигао Карађорђе са главном устаничком војском па су се повукли у шанац. Устаници су их тада опколили са свих страна, и тим борбама изгубили су кнеза Пеју и много бораца. Борба је прекинута кад је пао мрак. После договора са Миланом Обреновићем српске старешине су на предлог Матеје Ненадовића да се искористи ноћ и изазове пометња у турској позадини. У турску позадину су послали Михаила Недића са 200 одабраних момака који нападне засеок села Гуњака Петрц, запали све куће које су биле покривене сламом као и сена по њивама. Чувши пуцњаву и видевши велике пожаре у позадини, Турци помисле да је Карађорђе са војском продро у њихову позадину и да их отуда опкољава, напусте

сТодгораи, 15

“У

шанац у Братачићу и почну бежати преко Рожња ка Соколу.

Турке је при враћању дочекао М. Недић и његови момци. Нанео им је велике губитке у људству, а заплењено је и оружје и муниција. После ове значајне победе Михаило Недић је остао да чува положаке око села, а остатак војске према наређењу Карађорђа крену према Убу. Повлачење борбе и мање борбе око Ушћа и Бељине била је предигра за велики бој.

Бој на Мишару

Добивши обавештење да су се Турци улогорили око Шапца, Карађорђе на челу устаничке војске крете ка Мишару. Еворече Карађорђе старешинама ово место је као рођено за дочек Турака. Турци морају за Београд овим путем који пресеца поље, лево од густе шуме, а десно је река Сава.

Пошто старешине одобрише Карађорђеву одлуку изградише шанчеве, потом војска вечера а после тога у ноћ 9. августа 1806 год. вожд позва устаничке старешине на договор како да дочекају Турке.

- Коекуде, као што видите имамо око 8000 војника, а остало оста са Младеном, Миленком и Добрњцем на Делиграду, Вељко оде према Видину а Васо остаде под Београдом. Турако овде не знамо колико је, али колико сазна, по души их, више их је доста него наших. Благодарећи упорности Хазрев-паше, већ 12. августа око Шапца је било 40 хиљада турске војске са великим бројем топова. Сулејман-паша је донео коначну одлуку да 13. августа удари на устанике. Уверени у своју сигурну победу, Турци приредише увече пијанку и весеље а Аустријанцима преко Саве поручише да гледају шта ће урадити са неверним каурима. Босанска војска је поражена, Карађорђе је поред јунаштва, показао и војнички таленат. У боју су се на српској страни истакли многобројни јунаци и старешине. У борби је настрадао велики број муслиманских племића и познати Кулин капетан, а устаници су стекли велики плен. Победе устаника на Мишару и Делиграду приморали су Порту (турску владу) да преговоре са устаницима, Српски преговарач Петар Ичко закључио је мир којим су испуњени најважнији устанички захтеви, обезбеђена унутрашња самоуправа Србије (аутономије): Мир нису прихватиле устаничке старешине јер је на помолу био руско-турски рат (1807-1812). Са борбама се наставило па су крајем 1806. год устаници продрли у Београд, који су држали под опсадом од 1807. са тврђавом. По паду Београда освојен је и Шабац, и са тим освајањем Турци су били протерани из Београдског пашалука и неколико суседних нахија. Створена је правна држава настављајући борбе" у

наредним годинама. Злаја ВЕЛИМИРОВИЋ