Подгорац

16 сЛодборац,

Саћаалиј.

12. јул 2004.

Из прошлости К Р А Љ У С = 4

О прошлости Осечине и околних села још увек се врло мало зна, па и говори и пише. чини нам се да још увек нису ни пописани а камоли описани најзначајнији догађаји. Наравно слично је и са најистакнутијим личностима које су овде рођене, живеле и стварале. Знамо да неки сматрају да ово није време за изучавање прошлости али морамо подсетити да онај ко не познаје сопствену прошлост тешко може да очекује срећнију будућност. А без упорног и систематског истраживачког рада, прикупљања докумената, бележења података и обраде сакупљеног материјала није могуће доћи до било какве потпуније, разноврсније и квалитетније монографије, хронике и сличне публикације, која би требала да нас представи широј јавности.

Ако би се припремала једна таква књига у њој би требала бити забележена посета Његовог Величанства Краља Петра ! Карађорђевића Осечини и Подгорини. Више нема живих сведока који би о томе могли било шта рећи а мало је и писаних трагова који на то указују. Скоро да би једини извор сазнања могла бити штампа из тог периода. Недавно смо у Народној библиотеци Србије у Београду прелиставали "Српске новине", званично гласило Краљевине Србије, и наишли на податке о тој високој посети. Пошто се ових дана навршило сто година од тог догађаја одлучили смо да вас укратко подсетимо на њега.

Након посете Подрињу 10. маја 1904. године око 8 часова Краљ Петар ! из Крупња кренуо је за ·с"Ваљево, у пратњи председника Министарског савета, др Светолика Радовановића министра народне привреде и др Михаила Полићевића министра правде. Путовали су преко Завлаке и Комирића. При проласку кроз Комирић Краљ је посетио

Миграција

Општина Осечина највећим делом припада Ваљевској подгорини а мањим Азбуковици и Рађевини. На жалост велики део наше општине је слабо насељено подручје и даље спадамо у ред неразвијених. Због слабе комуналне инфраструктуре и низа системски нерешених проблема на селу и у пољопривреди, млади људи овде ретко остају на селу. Услед тога већ годинама се на овим просторима бележи ниска стопа наталитета.

Да ове констатације нису без основа показују резултати последњег пописа становништва у нашој земљи. Према том попису на територији општине Осечина 2002. године живело је само 15.109 становника.То је за 1.426 становника мање него 1991. године, односно пре предходног пописа. Тако индекс становништва на подручју наше општине сада износи 91,4%.

Поред ниског прираштаја на то утичу и даље доста присутне појаве миграције становника са овог простора. Оне су усмерене ка разним подручјима а најчешће су ка градским центрима - Ваљеву, Лозници, Београду На жалост нема прецизних података о броју и структури наших бивших суградјана који сада живе у тим местима. Захваљујући документацији са којом располаже Удружење Ваљеваца у Београду у могућнослама смо да вас нешто детаљније обавестимо о нашим бившим земљацима који сада живе и раде у главном граду државне заједнице Србије и Црне Горе. Тим подацима обухваћена су само лица која су рођена на подручју општине Осечина а 1995. године имала су пријављено стално пребивалиште на подручју града Београда. Значи њима нису обухваћена сва лица која су рођена било где ван подручја ове општине, па чак нии у ваљевској болници, иако су одрсла или дуже време

основну школу. Током краткотрајног задржавања у школи приметио је да су школске клупе погрешно постављене и затражио да одмах буду друкчије распоређене, односно да се омогући да ђацима светлост долази са леве стране да не би кварили вид приликом писања.

Све до Осечине Краља су пратили Рађевци на коњима а у Осечини су га сачекали Ваљевци. У име народа Ваљевског краја Краља је овде поздравио Светозар К. Поповић, познати трговац - извозник и народни посланик из Ваљева. Потом је Краљ са својом пратњом посетио стару осечинску цркву зидану у 18 веку, коју по речима месног пароха до тада није посећивао нико од високих државних функционера.

Према писању овог листа пред црквом се тада беху окупили многи грађани. Том приликом Краљу је пришао један од потомака чувене хајдучке породице браће Недић, са почетка ХХ века и саопштио му да је она још увек у традиционалној породичној задрузи која броји преко 40 чланова. Краљ се подуже распитивао за њихове славне претке и изразио наду да их они неће осрамотити. Занимљиво је и запажање извештача овог листа да је изгледа свака богата кућа у овом крају имала своје чардаке око ове цркве и са њих посматрала весеље за време народних сабора.

Настављајући пут ка Ваљеву, Краљ је уз брдски превој Плавањ ишао пешице. Са врха Плавања дуго је разгледао природне лепоте Ваљевске Подгорине. Затим је путовао преко Каменице, тада средишта Среза подгорског, где га је такође дочекала и поздравила велика маса света. Потом је наставио пут праћен снажним пљуском и обимним падавинама, али је и у Ваљеву срдачно дочекан и имао је бројне активности.

М. РАДОЈЧИЋ

живела и радила на територији наше општине, па ни њихови брачни другови и деца ако нису уписане у матичне књиге на овом терену. Ту нису ни студенти и ђаци ако нису стално пријављени у Београду.

Према тим подацима са територије Општине Осечина на територији града Београда живи 2.044 становника или 13,52% укупног броја садашњих житеља осечинске општине. Највише их је из варошице Осечине 442 а потом следе: Комирић 248, Лопатањ 149, Остружањ 125, Горње Црниљево 122 и Гуњаци 103. Најмање је одсељених у Београд бивших житеља села: Коњиц 31, Белотић 38, Братачић 39 и Коњуша 40. Наравно најмање их је из малих села али је занимљиво да су миграције нешто мање из слабије развијених крајева.

Огромна већина наших бивших земљака сада живи на подручју централних градских општина Београда. Међутим, има и оних који живе у средиштима приградских општина: Лазаревца, Београда, Барајева, Гроцке и других, па и у неким њиховим сеоским насељима. То је посебно карактеристично за насеља у околини Обреновца: Барич, Звечка, Уровци итд. Неки од њих активно су укључени у рад Удружења Ваљеваца у Београду и учествују у његовим бројним акцијама и манифестацијама. Појединци се залажу да се при овом Удружењу оснује Клуб или Секција састављена од бивши житеља Осечине и околних места у Београду, као што то имају Мионичани. Међутим, да би то и остварили потребно им је масовније ангажовање наших земљака. размишљало се и образовању посебног удружења али се то показало скоро немогућим јер треба створити просторне, финасијске, кадровске и организационе предпоставке за дуготрајнији рад тог удружења.

У професионалном погледу међу исељеници-

У свету бизниса

ПОДГОРИНА КАО РОДНИ КРАЈ

Томислав Алексић, рођен је у општини Варварин 1938. год. Средњу пољопривредну школу је завршио у Ваљеву, а први радни стаж је започео у Подгорини. 1958. год. је почео да ради у Земљорадничкој задрузи у Драгијевици, а затим завршава студије и одлази у Француску. По повратку 1967.год. запошљава се у "Подгорки".

-Рад у овом колективу ми је био велико искуство. Научио сам ту више него у школи 1971. године прелазим у "Србијанку“ у Ваљеву, а до 19839. године руководио сам "Ваљево-комерцом". Затим одлазим у Београд, а растанак са Ваљевом и Подгорином ми је веома тешко пао. Увек се радо сећам времена тамо проведених, рекао нам је господин Алексић.

1991. год. Алексић оснива фирму "Аста експорт“, која сада има модерни пословни центар, хладњачу капацитета 2000 тона, складиште површине 700м 2. "Аста' је јавно царинско складиште које у пословним круговима важи за високо стандардно.

На наше питање шта мисли о будућности пољопривреде у Подгорини, он каже:

-Могућности су велике, а посебно прехрамбене индустрије, само треба почети производњу

здраве хране.Неопходни су повољни кредити, сади материјал, и расни састав како би се изменила из корена пољопривредна производња. Ми нисмо у могућности да условљавамо. Морамо прихватити свет и њихове услове. Све је изводљиво уз нашу памет, радну снагу и страни капитал. "Подгорку“ је купио мој пријатељ Чеда Николић и довео светску фирму "Гриневалд' у центар воћарског краја. -Средства за покретање производње могу се обезбедити ако се уреде закони у које можемо да верујемо без обзира која странка влада , да има дуготрајних кредита уз гаранцију државе. У складу са свим овим мора се убрзати приватизација, уз отклањање одређених недостатака. Мора се законски осмислити и уредити тако да покрене производњу, а не само да мења власника и да се омогућује трговина. С.АНДРИЋ

ма са овог подручја највише је физичких радника и занатлија. Има доста и људи са средњом и вишом стручном спремом. Није ни мали број оних који су стекли факултетску диплому па и више од тога. Појединци заузимају веома значајна и одговорна места у разним областима друштвеног живота.

Неки од њих су већ по одавно стекли углед признатих научних, привредних, културних и јавних радника. Пошто већина њих и даље има родбину у овом крају, радо се сећа својих корена, свог детињства и младости, па и сродника и пријатеља, то и даље редовно одржава контакте са родним крајем, полазећи од уверења да нам њихова знања, искуства и везе могу би-ти вишеструко корисни настојаћемо да се што пре сретнемо са некима од њих, да поразговарамо и да вам их у наредним бројевима овог листа

представимо. М. РАДОЈИЧИЋ