Подунавка Београд

44

стичнбј ' дћла. Гдћкое романе валн као примЈјрЂ нравствености и значаа похвалити. СваК1и данљ понвлгого се нови списателљи , ако 1и се и мало само прослави. Штампар1е силу посла имаго, трговина св кнвигама е пробмтачна, и пунЂ чести посао. Приватне особе имаго свое кнвижнице, а влада има свое сбирке. Одђ овш" има и каталога, одћ кои ' нћки само наслове кнвига', и имена списателн садржаваго, а други покраи тога и кратко изаснћН1е садржаа. Царске кнђижнице у Пекингу има каталога' одб обадва пачииа. — Само едиоме незнамо узрока; Хина као да никакве цензуре нема, коа бм при свемх> томђ за ,, н ебесно царство" могла сгодно заведенје бшти. (06. Нов. Моде.)

0Д'1> СВАЧЕГА П 0 НЂШТО. Не давно умро е наибогат^и землводржацљ у Литванш Г. ТискЈевићЂ. НЈ.гова три смна наслћдили су по извћст1го Петрбуржки' листова 47. госпоштина са 2000. села и више него v- * 60,0000. мужки' поданика'; кђ томе јоштб 10. милшна талира' у готовомљ новцу. Нћгова кћи удала се за Кннза Сапјеха и однела собомг. миразЂ одђ 2. мил1она талира'. Не давно умрлми ХерцогЂ Клевландскчи одђ иманн свогђ ние више, него само 1. мил1онђ 250,000. фн . штерлинга (5,800.000. талира) у Енглезку банку положш; осимђ тога^имао е сребрногЂ посуђа, драгогЂ каменн и други адиђара у вредности одђ 1. мил10на фн . шт. (4,641.666 г / талира и 60. пара). Свомђ наистар1емЂ смну остав10 е годишнђ 1 и приходЂ одђ 80.000. фн. шт. (376.000. талира). Што СрбинЂ по Турчину каже „бакшишЂ," Нћмацс. „Тг1пк§-е1(1," ФранцузЂ: „роиг Лев §-ап18," то ШпанБОлацЂ зове: „бЈрмутишЂ" (8с1шпрГ^аћакб^еМ,). ШахЂ Персшскш недавно у разговору са знаменит &шЂ еднимЂ ЕвропеицемЂ рекне: „Машаллах! Енглези су чуданЂ народЂ, они мало говоре, а много раде. И Французи су чуданЂ народЂ , али одг> времена НаполеоновогЂ мало

раде, а много говоре." ФранцузЂ е створенЂ да са женскима јкиви; дружтво безЂ жена' н1>му е што нечувено, У Французкои е мужЂ и а!ена неразлучимо бмће. Нигдћ се може бмти Сократова пословица: „Ништа требовати божественно е" и т. д, тако непази, као у Сербш. ГркЂ до душе такођерЂ задоволнва се простимЂ средствама живота; али а самЂ често примћчавао , да се онђ сђ тога сврие и у неумћреноств заблуди, кадЂ само прилике има. То кодђ Србалн небмва. У наисиромашшемЂ одКлу, често у тралћ замотанЂ, иде са своимђ свиннма на панађуре , премда 6 б 1 му имапћ доволђно бшло за пр^нтанЂ и угоданЂ животђ . Тако самБ спаз10 едногЂ СрбскогЂ трговца, кои на дугомЂ путу изђ Земуна у ЦариградЂ само е нћколико пара за чорбу потроппо, кого е свак1и данЂ узимао, премда е иначе врло имућанЋ човекЂ бшо.

0 Б 3 И Р Ђ II А ПРОШЛОСТБ. 6. Марта год. 1658. умро е ИванЂ Бона старш, властелинЂ Дубровачши. Онђ е порекло свое вукао одђ старогЂ благородногЂ племена, и дошао до наивмшегЂ достоинства у републики. Нћгове пћсне на СрбскомЂ езБ1ку принадлеже кђ наиболЂимЂ производима гожнославенске поез1е. Нћгова пћсна „Мандалин а Нокорница" печатана е првми путЂ г. 1630., а после чешће (у Анкони г. 1638. Млеткама г. 1705. и т. д.:); затимЂ и написЂ, што предЂ ГундулићевомЂ „АрЈадномЂ" стои. Остале нћгове пћсне иаходе се само у рукописима, али вредне су да се наштампаго. (Види Аппенирпе†судЂ у ]\оиопе 181опсо сгШсће — МБ1СЛИ исторично-критичне— Ч. 11. стр. 236. 280. и 297.) Г. Гаи у Загребу и Г. ФрелихЂ у Бечу имаго силу непечатанм Бонинм пћсана. (Билћга дана, кадЂ е Бона умро, узета е изђ рукописа, кои се у Дубровнику налази, и насло†носи: ВЉИоШеса Ка§-08та, т чиа Вадивјп! 8спр1оге8 гесепаеп^иг аис!оге В. Ггапс. 8егарћ. Сегуа. — Библ10тека Дубровачка, гдћ се Дубровачки списателни пресуђуго одђ О. Франц. СераФ. Церве.) (Об, Т. Н )