Подунавка Београд

ж д

Ј{? 17.

У С у б о т у 20. Н о в е м б р а

1 8 5 3*

Д Р А Г А. Одђ старина св^.ту већт. на гласу Међт. двћ воде градт. на брду стои; Свош древностћ гледећ' у таласу, Па п славу у свонђ сретном-в часу, Ког' Београдт. називаш свои. Ту живота прве дане сгледа Вого.ноба ћерка, днчиа Драга, НаГцраж1а измеђт, драги чеда, Сладка радоств бабе свога седа, Наслћдница иеброеногт. блага. У гмемену првеиство е дато Н[.ои међт. лћпни' Срб1е и Раше, Драпн каиснЋ, бисерт., сребро, злато ОдЂ сродн В1 6 Ш.ОИ При ЛГОЛћП слато, Ал' нмсномт. „Драга" све ши даше. КадЋ е Драгн пролеће младости, И развитакт. настануо цвћта, Мнлн старцу лвнше се гости, Па задублћнт. у сладкои радости, Незна шга се сбмва ст, кругомт. свћта. Три велможе изт. да.н.и краииа Просе ћерцу Воголгоба Драгу: Дужде одт» Млетака за единца скша, Угорскога сестрићтћ Палатнна, Трећ!и кралћ е у златноме Прагу. Вмсоки су гости, ал' немили, Мили старцу, ал' не дично?! моми, <ЗрЂ су НћОИЗИ већт. и други бв !ЛИ Ахт. ! и Драги срце ухитрили, Па сс бћдна тект. у сметнви ломи. Воли драга дћте у сусћда, Штоно старцу уз'Б гусле попћва, Ком' на лицз' бон у часљ бл^да И прекндакЂ п^ћсме исповћда : Л те лгобнмЂ, твогђ докђ с' 6 опмђ гнћва.

КадЂ синуше зраци руине зоре, А у Драге двапутћ већи чари, Кланнгоћ' се гости старцу сборе : „Отвораи намЂ стаклене прозоре, Да се проспу, оли приме дари." „Другон нећу нћи подносит' више;" Сва троица смћшећи се велеЈ 6рЂ у свакомЂ лгота холосте . дише, А старина сузе докђ узбрише, Води ћерцу за ручице беле, Тако пастирЂ лгн-ћ Вогу носи На спалиште, докђ му срце плаче, Па мћшагоћ' сузе суза роси, СтарацБ Драги, при разсутои коси, Проговара, одђ обнчногЂ аче: „ћерн мила, бираи теби друга; Нћим' троици равна кругЂ мои нема ! " Опо срца стиште 1ои се туга, А.Г 1ои с' авн к'о на небу дуга Мило дћте и лгобавв му нема. Полу плачеиЂ спроведеногЂ слога Рћчћ изусти : „Л нзказат' нећу; Вечера ко прекрати вам' многа, И ггћвача ког' зовете свога, Нћиу у частк даемЂ мого срећу. Онђ нек' каже, н избере мужа, Н ћу бмтн сђ нкиме а \ђ ! вћнчана." Тако клоне после сунца ружа, И унило вратЂ свои землни пружа К'о што Драга клону одђ тогђ дана. бданЂ вели : за мепе е проста; Друпн: хола ; трећјн: мене неће; По том' Драга Воголгобу оста; На к> дав за свогђ младогЂ госта, Ком' е Драга изворЂ раиске среће. К о р н е л I е С. П о п о в и ћ ђ.