Подунавка Београд

162

н опетЂ после тридесетЂ дана; и последнви тридесетЂ дана водш е ЧехЂ силу народа, надЋ су прелазили брда и шуме, реке и пустинћ , докљ су се прибрали кђ вмсокои горн , на средт> те полдне, ограђене тавни«Ђ луговима, — каошто бмаше одредила колл богова Видите ли оне две мушке прилике па врт>Ј те ВБхсоке горе? бдна е сђ главомЂ подигпутомђ , друга са спуштеномЂ. Два брата, б .шзанци ЧехЂ и ЛехЂ, по волби народа морак» ноћв провести у самоћи , призивати богове, и молити ш да благослове идуће готро. И ЧехЂ 1имђ се препоручи подт> моћно крило, на склони главу на голу землго да одпочине. Али ЛехЂ неможе шште да сложи душу на молитву ; итрБ1МЂ коракомЂ витла по гори , окомђ, пунммЂ гнћва и жалости , погледа ведрми сводђ неба, на опетЂ спавагоћа брата. Сузама об.то му се очи. Чеха међутимЂ блажени сни облећу. Онђ види благословену долину, обасуту светлости небесиомЂ ; цвеће невело пр1атне мирнсе разсипа, лгобки славуи пуне прса милнноиђ : по травнатимЂ воћннцима , подђ сеновитимЂ липама девоике играго, песма и слава богова разлеше се на све стране: и нћму, Чеху, све се радостнммђ лицемЂ окреће. Зачуе и гласе богова: „БлагословенЂ родЂ твои међу народима; нме твое разноеитће векови!" Благодарно пружа ЧехЂ руке кђ небу — тргне се, пробуди се, те скочи са землћ, и брата Леха предт> сооомђ види гди стои са бледнмЂ лицемЂ, гди чврсто потиче рукомЂ држакЂ мача, што му о боку виси. Сунце се иза тавнм шума промала изђ магловитога лежишта. Прв1»и н 1> говђ оемеи зарумени се на лицу два брата па вмсокон гори — али браћа стрепе одђ те ружичне светлости, као одђ бакл ј., што ће да 1и у гробв прати. ЛехЂ тргне руку сђ балча>:а , па окрену†се одђ брата, спусти главу. А ЧехЂ стреломЂ нда пораженЂ, плћсне се за нбимђ рукама и прозбено очи небу нодитнувши , погледа на готренго краину. Душа му заигра одђ радости надЂ благословомЂ бога. — Опази зелене нљиве и сеновите лугове, опази реку и потоке како се у бистрини својои блистаго —■ види свега свуда обилћ, види таборЂ како е готромт> ожиВ10, па радосно кликне: „Ту намЂ даите добри богови, да су намЂ домови!" Одђ доле, одђ подножи вмсоке г горе, узноси се кђ уву нћговомЂ чудновата внка. Мож-

да е то добро знаменћ богова — саединћна волн народа? — Запали се ЛехЂ, пр1нтне зенице нКгове садЂ букте, лице гори — „бстел' одсудили?" затресу се уста нћгова — • па и онђ и братЂ му ЧехЂ итрммЂ коракомЂ пођу сђ горе. Подђ горомЂ е настала и ма узела врва одђ народа, свеколике чете гибале су се. Смеса одђ тисућнБ1 гласова лети нрозЂ ту разновидну мложину, и на гору се узноси. А ЧехЂ стрепи, ерЂ се помамномЂ внкомђ непроглашуе саединћноств народа ; у Леху пакЂ изниче нада, ерђ у буриои вики, мисли онђ , да грми снла нћговБ1 пр1нтелн. КадЂ се сиђу сђ горе, нађу народЂ гди већЂ ври. — „Зато богови недаго више знаменн, што ЧеХЂ треба да остане вођа!" тако су едни викали. •— „Зато боговн посланика више нешилго, што ЧехЂ треба да престане 6 б1ти вођа!" викали су опетЂ други. •—• Залуду су старешине на мирЂ опоминлли, залуду су свештеиици гросили гнћвомЂ богова. Распалћнб 1 и духЂ витезова ние слушао, ние се плаш1о. Мачеви севнуше у нбшвимђ рукама, а жене сташе викомђ напунавати голему краину. „Добро дош'о, Чеху!" — „Добро дош'о, Леху!"— орнло се са свм страна, кадЂ су браћа на полнну сишла , и ЛехЂ се таки баци међу пр1нтелћ, но ЧехЂ са лицемЂ помраченБШЂ заостане подалћ. „Здраво , Леху !" — „Добро дош'о, вођо Чеху!" - —• опетЂ зазвонн, и оружћ смртнБШЂ блескомђ заблиста браћн у рукама. „Стан'те!" — викне садЂ ЧехЂ грломЂ иснб 1 мђ и поразнммЂ. „Стан'те! Куда васЂ води та безвремена ватра? — Кака†е 6 б 10 саветЂ богова , кадЂ смо последнЂШ путЂ сунце надЂ краинама отачаскимЂ позравлнли? Слога и лгобавЂ, Славллнскји народе! •— Слогу и лгобавБ обећали сте. На какве се сад-Б чнне распалгоете? Знате ли зашто потежете мачеве братЂ на брата? М^шлите валБда мени на радостб , и за мои напредакЂ? О, та рад1е бм саиЂ оружго вашемЂ изложш прса , па да мошмђ крв .ио растрете си очи!" „То нису речи вође СлавлинскогЂ," рекне на то сребровласми РатиборЂ. „Мое е око деведесетЂ пута видило землго, кадЂ се у пролећпо руво облачи, и уста су моа гласила браћи о лгобави, колико ми богови улише у срце знанн, и саветЂ е мои свагда важш; на тако и садЂ велимЂ: лађомЂ мора владати лађарЂ, у