Подунавка Београд

188

ченћ земнога Екватора и сама иста Латинска рјечв тако точно и вћрно и подпуно неизражава, како наша природна Србска, кон> самв н ммслећн о точе Екватору инКгову опредКлешо нашао. Зато што у засћданјго нити самв н имао времена о томе озбилБСнЈе поммслити, а ни реда и прилике о истои р1 - ечи Друаггву више и пространнЈе говорити, ев' овди о томе сада моега мнћшн: Латннска р1 *ечЂ ае ^иаге значи р а в н а тн, или равнити, т. е. плоско чинити ((1асђ=, дкхсђтафеп) у правоме смшслу; и значенћ, и опредћленћ Екватора есте, цћло землћ наше клупко у памети раздТ .ллвати на поле , т. е. полутити, или полутати то исто клупко земно , а то зна■чи едно ц1'ЛО на дв1е иолутине дјелити, одљ кои е свака онои другои равномГ .рна у длаку , ербо се иначе ни една одт> ш»и никако небм могла разумомЂ називати половина или полутина. Сада пактз нзђ тога глагола полутити, ево у насљ Србалн, баремЂ по моме мшшлћнго и одобренго, Екватору име Србско, чисто, и понаизначше смБ1сломЂ ПолутникЂ, или ПолутарЂ, т. е. поле у томђ ко чини или твори, но и сврхЂ тога ткогодђ знадне, и нађне болго за то име р1ечћ, Фала му напрЈедЂ одђ мене, кои Полутнику Србскоме садЂ узгредЂ додаемЂ Јошђ и названћ Меридјана, ПодневннкЂ, ПоднлрЂ, и ПодневарЂ, па тко што лаха, ето ти му и пола, и маха, мени пакЂ на моши услуги и ревности едда кои оеталми кроме огпе ... стуншвателн ... СрбинЂ рекне баремЂ: „аФеримЂ зече, кадЂ и сђ кожомђ утече." •С. М. С.

И С К Р И Ц Е. XIX. Има и незнатноств свого понизноств драгу, свого наравну паметв. Проста паметБ невиди у стварма друго, него оно, што е у нљима; неснива, непредвнђава, неумногкава нити умалгое што 10и предЂ очи дође. Како се види спол.ч, тако и изнутра осћћа се; како се осћти, тако и говори. Понизностг. права неће да 10В буде све по волви, неће да свћтЂ буде служителв уживана наши; слуша, гледа н разуме више него охолоств , кол затвора очи, уздигне главу, пзкђ онда иде. Вала да знанћ наше метне мирЂ у

душу, а не ратЂ, давиђенћ непомрачи чувства; да глава несмути срце, несгрчи руке, и кесу неизпразни. Учити валн и радити, учити и добити, учити и лгобнти. Учи дакле не само да добвјешђ, него да и лче лгооишђ , и да браћи добро чинишђ . Да умЂ небуде твол трговина или татнтина. НашимЂ младићима, више него наука, умножише потребе тежки обмчаи; внше на облачило мвшле, него на кнвижество, уче се, а незна се зашто. КадЂ цћли истините нема, тада човекЂ баса као слћпацЂ по дубинама, као пјннми по магли.

НАРОДНЕ СРБСКЕ ПОСЛОВИЦЕ. (Скуп10 ТодорЂ Вланћ -Б.) Ко се силомђ напинћ, таи нанпосле пукне. Лако е по готову сенти. Што се ше умивало, немож' бмти чисто. Кои тражи преко леба погаче, неће иматн ни ечменице. Изђ мире три врага вире. Треба свака длака, да ти чини свагда ака. Лако е масла добв^ти, но тежко е Кад1а постати. всте букванЂ. ал' е млитанЂ и тупанЂ.

НОВА КНБИГА. Марпо-Аврелие , папдобродбте.тги царЂ Римскш по Дру. /. .4. Фесслеру превео сђ НемачкогЂ Димитрие Матићг. !Ј Б&ограду. Печатано у Кннжества Србскогг КншгопечатЈИзП. 1844. — На 8ку, стр. XII., 289. У похвалу ове многокористне кнвиге занста ни мало ше потребе говорити, Ко го е само у рукама имао и гдекон листђ проучш, морао е увидити, да свакји слогђ злата вреди. За младежћ е особито одђ неизмГ.рпе ползе; она иамђ показуе , како ћемо дуп^у и срце наидичше украснти и себе узвеличити. Зато го дакле свакоме наиболћ препоручуемо , и желвно очекуемо, да Г. Списателв и друге све кнвиге доготови и на свћтЂ изда. Ревностнми трудЂ нћго†свако саучаст1е заслужуе.

Учредникт. М и л о ш "б Поповић .-б. Издано а иечатано у Правитедственон КиввгопечатнБИ .у Београду.