Подунавка Београд

140

ПРОМЂНА Б06 ПО ОБСТОЛТЕЛСТВАМА. Два кардинала посћте РаФаила јкивописца у нћговои рад10ници, и миоге му иконе судише и кудише, између прочи: у Апостола Павла да е одвећт. црвеио лице. „У животу," проговори јкиво РаФаилЂ, „можно да е блеђе бмло, ал' у небу стшди се, што такова господа, као што сте вм, црквомЂ управлаго." Д. АврамовићЂ.

С И Т Н И Ц Е. Како срећно живи народљ подљ заштитомЂ доброгЂ владћтелл, кои е отацх> отечества! О нђ лгоби мирљ као гонакљ; зато га почитуе нћго†народх> као свогћ анђела хранителн, и лгоби га, као свогђ отца. Будућа е слава основана. — Нћгови воиници стое крћпко , као гвоздени зидови; вћрноств нБ10ва прама своме владћтелго презире 1имт» аеивотљ; она са узхићенћмЂ виче, кадљ се на непрхлтела иде: у име Бож1е, за владћтелл и отечество! Да иема болести у свћту, то бм смртв све покосила. Касно покаан1е редко е искрено, а искрено покалнје редко е каско. Никакво сиромаштво нје тако тегобно, као оно, кое после прошлогљ излишества слћдуе. ЛгобавБ и богинћ мора свати едан-в путв у свомх. вћку претрпити ; но више н&и сљ боганнма болћ прођу, него сљ лгобави. ЈКенске су ружи подобне, кое лћпо миришу, а брзо увену. Мудрацв е лгобичица, кол само у трави сакривена цвћта. РазумЂ безЂ вћре, онђ е жезлЂ на пространомЂ мору, и котва на тврдои землви. Д. АврамовићЂ. ДРУЖТВУ СРБСКЕ СЛОВЕСНОСТИ. (Сдучаино досадт. задржано.) Ен! и тм намт> дичнми врте цвћтну! С ђ пунославлћмт. блаженостн раискс

А подт. сунцемЂ што непржн нпгда; ВећЂ и тобомт. Србт. се наслађава, О ут-ћхе и радости нашс! Гдедагоки у облнку твоме Мнле слнке велнч1л свога, Цвћтан, цвћтан днчно и попосно Роду своме неброенм лћта ! Цв-ћтаи мнло смнл^ и босилћ ! НекЋ се твонмт, мнрисима дратнмЂ Свн Слав -дуси напалго редомт.! Благо оном', ко те првн заче, Гошт-б блаж!е том', што те одгаи, Те садЂ можешЂ тако лћпо цвасти! Богт. некЂ живн Книза Александра, Што се брнне у дну и у ноћи, А за добро народа свовга! Онћ нн тебе заборавит' нешће, Већ -б те обли росомЋ благодети, А закрили надмоћ1емт> благимљ Одђ ударца непогоде сваке, Ол' одђ грозе олуина дивлби, Да ти мнрио процвћтаго плодн, И оките бдажеиости кридо. Да Срб-внле од-сада нецвиле Забачене, и заборавдћне, Већ -б да тобом -б нћгуго с' и блаже, Србскомт. дику на поносђ и днку, А на радостБ роду Свеславскому! Бдаго, бдаго н оннма свима, Твомђ у кругу што дћиствоват' могу ! НаимнлПЈМЂ драгостнма срца Они ће се наслађават' срећнн, Тво*10и слави, а у труду своме , Гдедећ' славу србскогЂ рода обшту ! Тб1 ерЂ ползе кое обћћавашЂ ВасколнкомЂ миломђ роду нашемЂ! СрбЂ наиболћ текЂ осћћат' може. ТованЂ Нлнћ?..

СРБСКЕ НАРОДНЕ ПОСЛОВИЦЕ. (Саобштјо М. Чокрлннч..) Што дуже пасЂ седи на репу, одмичу и ј се овце. Болћ е сђ мудрв1МЂ плакати, него сђ дудммђ ликовати. Аго, небое те се деца! Вала ни а деце. Чорба чокђ , меса шкђ.

УчредникЂ Милошт. ПоповићЂ. Издано и печатаво у Правителственои КнвигопечатнБи у Београду.