Подунавка Београд

№ 9.

БеоградЂ 1. Марта

У*\;, Д?Ј „>»'•

185 6.

М И Л К А. (Одломакт. изт. новеле Аидуци.)

„Вид10 самв дћву, два нћна ока трептаху као две звћзде , кое ми растераше густу маглу срца мога и обећаваху ми потиху руину зору, накоралнима нћнима устнама увидјо самг. пролеће умилно живота мога, груди нћне представллху ми снћжнога лабуда међу мирисавммт> цвћћемЂ. —• Ои како ми е миловидант. бмо тада свћтт.! Раи пожел10 нисамв, та у раш самв се налазш, ерт. лсно су звониле рћчи анђела мога: ,„Л те лгабимЂ као душе мое спасенћ.'" „Хеи како ми миловидаих. бћше тада свћтЋ и животт. како сладакЂ — горакЂ ми бм касн1е, и мрачанЂ постаде ми цћо свћтЂ." ,„Убити себе ше гонашство онда, кадЂ насЂ судба гони; отргни се изђ грлћнн миле твое лгобе или лгоблћне ти заручнице, па жертвуи себе отачбини, кол пати и пропада. кол твого требуе помоћв, онда ћешЂ 6б1ти вреданЂ назвати се смпомђ отачбине свое , онда ћешЂ безЂ поств1да смети носити име , кое си наслћдш у баба твога."' „У срцу дубоко ми уписане бнху ове рћчи старога отца мога , ма сђ тежкимЂ срцемЂ ал' оставјо самв заручницу мого, и полетш самв на лабуду моме бои боити за вћру ришћанску и слободу отачбине драге." „Десница сиажна и волн одважна србски гонака одржа побћду, побисмо душмане слободе умилне и миле отачбине наше, отровгге гуе крвожеднм варвара смождисмо главу на полго МишарскомЂ." —•

„Са сладкимЂ чуствомЂ лет1о самв дома у наручћ миле мое Милке." „О Милко ! зашто те морадо тако видити? Анђео слободе надЂ развалинама постоибине свое тако мора изгледати, као што си тб1 изгледала. Црна коса Милке мое разчупана бћше и попадала на бћла !ои прса , очи 10и пливаху у сузама врелима, на колћна простртима предЂ пречистомЂ дћвомЂ , тихо е ецала и називаше себе наисрећпшмЂ на овоме свћту и рукамапокриваше лћпо свое лице као снино сунце." „Када ме опази цикне, полети мени, да ме загрли, но руке кђ себи повуче, па заеца горко: ,„Уби ме, о уби несрећну твого Милку."' ОкаменимЂ се на добродошлицу таку ; да е уб1емЂ? та онда 6 б 1 уб1о и спокоиство лгобећега ми срца." ,„Еи Миле — продужи испрекиданБ1МЂ гласомђ — Еи Миле нема више тпое Милке. ■— Сђ Богомђ заручниче милбш, о нечуди се. даи еданЂ полгобацтз, тако, тако; шште еданЂ. и оваи нека буде последн!.1и, кои си дао .... несрећнои, . . ! о тежко си га менн, .... осквернћнои твоши Милки."' „бцанћ !ои загуши рћчи , опетЂ ми падне на груди и полгобцима посипаше ми устне." ,„Освети ме, освети ме, о тако ти лгобави тиое!"^ -» „Изђ наручи се мога отргне , па поштено срце ножемЂ прободе." „Именуи, о именуи несрећника твога." .„ВасоевићЂ, не бмло га жива."' —