Подунавка Београд

44

чественима створовима руке човеч1е , справомЂ каковомЂ обору:кане! (КонацЂ сл^дуе.)

ДЕТЕ МЕђУ МЕДВЕДИМА. У години 1694. нашло се у шумама на граници, кон Литванно одћ Русс^е дели, едио дете, кое е одт> прилике 10. год. старо могло бити, међу еднммт. стадомт« медведа , бмло е сасвимљ сурово , нити е имало разума нит' разговора; ништа , осимљ нТтГОВт. сполнплнбш облинт. показивао е, да оно човеч1емЂ реду принадлежи, оно е ходило на рукама и ногама, као и четвороножна. животинд. Кадт. се исто дете одђ медведа мало поудали, чинило бм се да оно кт. нвима опетт. натрагт> жели повратнти се. Немирљ и старанћ показиваше се на нћговомтз облику , кадт. се у дружству човеч1емЂ налазило ; требало га е као едногг. зароблЋника , кои е еднако утећи хотћо, сматрати. Мало по мало научило е свое руке на еданЂ зидђ насланлти, затимЂ право стаати, и наипосле на чове416 естиво, али текЂ по дугомЂ времену постаде питомо, и изговараше са суровнмЂ гласомЂ неколико реч1и одђ себе. — КадЂ се оно за нћгово дивличко станћ , и траннћ упБ1та, немогаше се за ништа више опоменути. КонорЂ, коме се за издату вћств овогђ догађан благодари^ и иол се у оно време често догађала, докђ се у Варшави у двору крала 1ована СобиескогЂ задржавао , приповћда, да су га кралв и друга вћроатна лица увћравала, како се не редко догађа, да деца одђ медведица одоена бмваго. Шта више, кадЂ 6б1 се кое дете случаино у полга или у шуми изгубило или оставило и одђ едногЂ гладногЂ медведа , кои е на свои ловђ изишао, нашло, таи бн га у ономђ тренутну ока изео , или на комаде разчупао; у противномЂ случан) пакЂ, кадЂ бн се одђ едне медведице , кол бвх и свое младе имала, нашло ( то бм га кђ своимђ младнмЂ медведићима однела, доила, ранила и чувала^ као годђ и нби. А. С л а в у и.

ЕНГЛЕЗКШ СУДЂ О СЛАВИНИМА. У Лондону кодђ Невби-а изишла е одђ нћкога неименованога списателл една кнБига названа „Источна Европа и т. д. кол е преизпунћна ватренммЂ одушевлћшемЂ за славннско племе и дивлћнћмЂ о интеллигенцш, моралнои вредности и лгобави кђ слободи Славина. Тако међу осталнмЂ вели списателБ: „Полнкђ Коперникђ све преважава, што су Нћмци у наукама урадили. Улитератури идилличкш пћсникЂ Косм1анЂ, кои 1оште у дубокои старости живи, и не давно умрлни НћмчевићЂ одра^аваго сравнеше са свачимЂ, што е Нћмачка одђ времена Шиллерова и Гете-ова произвела. И зарЂ дћла Мицк1бвића и Красинскога недопуштаго за нби угодно сравнен1е са ФаустомЂ, кои се као наизнаменитје Гете-ово дћло похвалгое? И има ли нћмачкога поете и драматика, кои бм се предпоставити могао Русу Пушкину? Или мћрили се кои нћмачкш баснословацЂ са РусомЂ КриловомЂ? Иа сва ова пмтана морамо сђ не одговорити." —

МУДРА И НРАВОУЧИТЕЛНА ИЗРЕЧЕНШ. (Изт. причта извео Тодорт. ВлаиКт..) МужЂ трудолгоби†труди се себи , ер-^ удручава погибелв свого; а развраћенБШ носи е и у устнама своима. МужЂ безуманЂ самЂ себи зло копа , и у устнама своима обогаћава оганБ. МужЂ развраћенмИ разсћнва свуда зло, и свћтилникЂ лажи 10штђ више јзлима ужиже, а тимђ и уединеностБ правде и среће разлучава и разрушава. ВћнацЂ хвале и славе старостБ е: на путу правде такова се находи, Болв1и е мужЂ дуготрпћлБи†одђ силнога , и кои уздржава лготостб одђ узимагоћега градЂ. Кои дае за блага зла, недвижима су му такова у дому. Кои е таиникЂ о своимђ бћдама и обидама , сама му се лгобавБ указуе; а кои зла дћла и ммшлћнн другога уталва, и нћму исеби злотворЂ е по души и тћлу.

Учредник -б М илошђ Поповићљ. Издано и печатано у Пр а в и т ел ств е нои Кнвигопечатн1.'и у Веограду.