Подунавка Београд

лутовалн, да ее Марко неосврће, незастанва и неприслушкнва. Ништа му више незадаваше страхт., и учестано пронзавагоће звижданћ, кое се у провапама одзиваше , и на кое е Марко часЂ пуцагоћи а часЂ опетт. п1.вак>ћи одговарао , ув!.ри ш , да е нћговима смКлима друговнма обколћна. НКнт. се страхг. у«нон4-аваше. Напослћдакт> приспу кт, нКкомђ маломт> дрвеномЂ зда(ак), кое сталше на врчу еднога стрменитога брега , ирјатнилЈЂ зрацима штренћга сунца освћтл ћно. Ту Савку дочеиаго како една у година СулБОтка тако и нћне већтз одрасле кћери, сестре гонака ове повКсти. Марко го нвиовоме покровителг.ству нрипоручн. Радоств овм добрБ1 душа пређе у непремћну одданостг. спроћу Савке, кадЂ имђ одкрје , да е она кћи Господина Бонароти, коме они за избавлеше нвиовога отца и брата толико благодарити имаго. Кздђ Савка чуе, да се е Марко свима опасностима само зато излож1о , да нћноме отцу стару благодарностћ поврати, придружи се кђ признателности, кого е спроћу нћга осећала, 10ште н удивлеше о нћговои благороднои души, ићка живостна наклоноств — лгобавв. Све е до-садЂ наиболћ ишло. АидукЂ засукаваше свои велиК1и бркЂ , гледагоћи крадомЂ на свого добмтв. Епироткинн ммслише, да ће онђ таки сутра данЂ послати свого маику, да ши учини понуду, БезЂ призрћши на ову камениту пустинго и на суровоств обБ1татели, санлше она већЂ о срећи, кого ће сђ нћнммЂ премилБ1 .«Ђ ;Маркомђ овде угкиватн, кадЂ 10и онђ пунЂ радости саобшти, да ће сутра одма по заповћсти свога каиетана на воиску ићи, и да се неће у отечествевне планнне повратити, ако имђ е иначе су1)ено да се поврате. „Сђ Богомђ остаи, Савко!" рече онђ , приближавашћи се дћ.вонци. „Н одлазимЂ. Сђ Богомђ . Ако самБ те мошмђ суровосћу увредш, то ... " Удали се. Савка плакаше, гледашћи дуго онамо, гди е младБШ аидукЂ изчезнуо. Дани Јои протицаваху жалостио у суетномљ очекиванш, кое страданћ залгоблћнм хоште више умлошава. ТеаЈко јои се чиннше, да на начинЂ сулвотскога ншвота навикне , но и таи 10К животђ баше м10, неизказано милш одт. господскога жнвота у Ннбини , само кадЂ бм га сђ МаркомЂ дћлила. Но Марко недође. (Конапр. сл Г јд}'«.)

ИЗЂ СИ-6ВА ВЂЧНОГА жидд. (Конацт,.) ЧитателЂке премиле! В б 1 сте можда опростиле доброи дев(>ичици, што е кнвза некрштенога грлила , тбјмђ пре, што е истомђ нешто мало крви христ!лнске по мухамеданскима жилама текло и што е се као побћдителБ зверова, скотова и Енглеза дао побћдити одђ едне шипарице каурске. Као цвеће благовонно онб1 жаркн предћла , гди е се родт , бБЈла е лгобезна душа вћгова; истину е лгобт као светинго, честв као кумира , слободу као животђ , господичну Кардовнлђ као све то у едномЂ образцу споено, за кои бм се радо свима мученЈима и лишенјлма изложЈо. 6 дномђ у театру кадЂ е укротителв дивлби зверова разнреногЂ тигра на позор1е извео, испусти вћгова сунчаница изђ руку цветЂ, кои међу борце падне, аз1атск!и кннзђ посуне сђ ложе, у два скока смлати тигра и поднгне цветЂ. — КардовнлЂ гонћна одђ свое тетке, што се по езуитскогЂ реда пропису неће да влада, налазаше у нћговои ватренои лшбави забаву и утћху. Она се сладкомЂ надеждомЂ питаше , нћгда у обнтно свогђ лгобимца све беде заборавнтн, а грдно свое иманћ сиротннЂи делити. Тетка нћна подигне се кђ нбои у походе, изасна 1()и у присус гву кназа , да ће до кои данЂ у проснп.е отерана 6бгги ; на ту вћстЂ источнбјмђ разкошомЂ обученБШ простре се предЂ поге свое лепе и мучећи старои взуитки осуетн нам 1ру , понизити и засграшити слабо девончко срцн. СедамЂ мртваца лежали су у жалос гнон с< бп. \зђ ком) скуиић.ни бзуите оченивачу, да се наслћдсткенни новцн издаду. РоденЂ е већЂ имао о гровв у трбуву н дркћућима рукама машао се за артје. Старвш еданЂ чивутинЂ, чуварЂ в*ћрн бј и предато1-Ђ му блага, видећи, да ће у зле руке толнкомђ брнгомЂ умнои:аванЂ новацЂ бтЈитима у частћ пасти, запали нечаино све обвезанице и наигрђегЂ разбоиника предЂ саму смртв лишенћмЂ свогђ грабежа казни. У сеоцу едномЂ, мало одђ царствушћегЂ града удалћномЂ, сеД1о е ДагобертЂ, старг .ји воиникђ г у окруж!Ш свое лшбезне породице. Гаврило, свћтс(пи свештеникЂ, чита писмо одђ прјателп му припослато и ронећи сузе старцу говори: „Ево ми се ивлн, да одсадЂ сђ осталомЂ моишђ браћомЂ свештеницима у писменомЂ сошзу 6бјти несмемЂ, зато, што мои врло искренБЈИ и слободнбји духЂ кужи и друге, па ће се народЂ на редЂ езунтскЈи жешће тште поднгнути. Н самБ свете дужмости спрама човечности вћрно испунавао, садЂ ћу за плугомЂ ходећи невине радости селскога и дружтвенога животаукругу породице тражити и рћшити се, да е споменЂ онб1 падши добротвора кадарЂ све збогЂ изгублћне цћли жалости загладити. •—

УчредвикЂ Милошђ Поповићг. Издано и печатано у Пр авителственои Кн«»н гопечатвки у Београду. *