Подунавка Београд

209

иесело познатми пјтћ ; са сваке стране обкружавала га е цвТ.ташћа природа; дакле продузкавао е сђ радосћу и ускликомЂ путован!, свое. Но стунагоћи далћ, приспћ у неугодна мТ.ста, и кадт> се ноћг. прибли :кила, нађе се у бћдномђ сташо; ерЂ естива већЂ не стала су му, халБине одђ кише поквасиле се, и одђ трнн раздерале, руже увенуле, и врло уморанЂ будући, нћговЂ штапЂ, кои е дике ради иосдо, мало му е помагао; бмо е пакт. предЂ нђимђ и потокђ , а унаоколо помрчина. „ТужанЂ!" рече у себи, лупагоћи се по грудма, „гладанЂ самљ, а естива немамЂ; поквашенЂ самЂ, а немамЂ ха.шнна, да се пресвучемЂ; уморанЂ самЂ. а немамЂ никакове подпоре; имамЂ потокђ проћи, а не находимЂ чамацЂ ; заблудГо самБ, а немамЂ кога да ме упути. Смркло се, а немамЂ ФенКра! тужанЂ.'колико самт. неразуманЂ! Зашто нисамв приуготовлћнЂ и за конацЂ могђ путованн, као и за почетакЂ?" Читателго! време бЈ.зки врло нагло, —• и тбх си путникЂ! почетакЂ путована ти е зкивотђ , а ^конацЂ смртв. Ако си и за едно и за друго приуготовлћнЂ, то си достоннђ блаженства; не будешЂ лн, онда си раванЂ неприуготов.гћномЂ

иутнику!

С. М. К).

ПРОТИВНА БОРЕНН МБ1СЛШ. Ха! род1о самг. се, одрастао, да зкивимђ, аднши и прежалостнми животе мои ! О бћдиа судбино, кол ме непрестанце гонишђ: престани едиомЂ, сђ разшнренимЂ те рукама молимђ; показки ми путЂ усрећеногЂ благостанн, изведн ме на путЂ усрећенм мои другова, даи ми осћћати еданпутЂ сладостнми зкивотђ оваи! Не ласкаи ми више презћлнимЂ надезкдама, и кажи ми стазицу, по којои се трнл бод.и .икастогЂ уклонити могу! МолЈо самв те, и молимђ те, средства самв траж10, да ти се умилимЂ, но бадава!.. Тм небо си ме осудило валљда на вћчито мученТ.! Но нека, нека, бмће и томе едномЂ краи. — Сђ Богомђ узвБипена срећо одђ мене, кои самв те. као невино дТ .тенце сису материну, тразкш, далеко си се одлучила одђ меие, буди дакле краи едномЂ. —• О! небо, праштаи, природо не одреци се тм, кадЂ су се сви дари благополучјл свћтска одђ мене одтргла; — нећешЂ, е л' нећешт,'? —Сђ Богомт> дакле мили пр!нтелви мои, опомените се барЂ кадгодЂ. да самЂ и н на овои

бодлнстои землБи зкивш и да самг> судбиномЂ гонћнЂ, самЂ себи ударЂ задао; — сђ Богомђ, ономените се и праштаите! Но шта реко! Фурје се по мени колебаго; санЂ ме оставлн, у зкивостђ опмта долазимЂ! ■До среће мое досггћтићу; престаћешЂ и тм судбин о, кадЂ већЂ еданпутЂ силе твое изнемогну; живићу, зкивићу, докђ природномЂ смрћу не умремЂ! —• СветоликЂ БезкосићЂ.

БЛАГОРОДНОСТБ ДУХА. Кнегипл ШенбурЂ прошла се едно вече са едномЂ придпорномЂ господичномђ по зеленимЂ ливадама. Опа е видила едну одђ зкалости изнуреиу госпу на путу сћдећу, кол е горко плакала, и нћно на снси дТ.те на крилу дрзкала. Сажалителна кнегина стаие и запмта: „Добра госпо! ваше е дћте болестно?" „Ахђ ," предусрТ.тне е госпа, „сирото ово црвче хоће да скапа. И иисамг. за два дана ништа, до едно парчеице хлћба, окусила. Тако заустане ми рана за мое дТ.те. Бидите, то е наша несрећа!" На знакЂ кнегиић, придворна господична да 1. дукатЂ сиротои. Опа истми жалостиво иогледа, сузама га об.ие и уздане: „ Ахђ! кадЂ бм брзо млека бмло." Ове рћчи прођу кнегишјИ крозт. срце, кол е на сиси дТ.те имала, и сама га доила. Незакоснћно сћдие поредЂ плачуће доле, узме ши дћте сђ крила, метне га на свое прси, одои га, и врати се потомђ благополучно са задоволвномЂ савћсћу у снои дворацЂ натрагЂ. НикадЂ ниси вид10 лћпше у тренутку ока патнћ, нити у едномЂ лћпомЂ и благородномЂ лицу веће радости! А. НиколићЂ.

ОСОБИТОСТН АНГЛЕВА. Да бм се кои законвш наслћдникЂ лнппо наслћдства, мора му се у тестамепту оставити еданЂ шилингђ (30 кр. ср.); у противномЂ случаго има право на цћло имаић. — Свакји комадЂ землћ, преко кога се какавЂ мртвацт. пренесе, постае лвпммђ путемЂ. —• ЗакупЂ се заклгочнти мозке само на 99 година. зашто 100 година закупа учиниле бм землго закупцу нТ.говомђ собственомђ Сви уговори и т. д., коисе у неделго заклгоче, не важе. — Оагеии л' се когодђ са зке-