Подунавка Земун

124

ПОДУН4ВК4.

дедо и испало за рукомг, да намг небо у Сузани Н1е дало свогг анђела хранитела! Одђ самв л дознао све, и теЖ10 самв, како самк ногомђ на сродну землго стугпо, што пре овамо стићи , да само ваше паклене с4ти разоримг! Садт> напол4 изт. ове куће, лажо и варалицо, па да васг нису наше очи никадг више овде видиле!" Бледт. и одг лрости уздрктанг слушао е дворсши саветникг прекоре младића. Ше могао ни речи проговорити, а срамг и освета борили су му се по грудима, наипосле шкрипећи зубима рече: „Добро, н идемг, али и мое банке мораго самомг! Сутра ће доћи кнажеска комисја, па ћемо видити, шта ће сг разглашеномг честитости мога прјателл, военогг саветника Форстера бити!" Сг поругателнимг осмеИкомг, пошто е и ову последнго отровнз' стрелу пуспо, изи1)е онг изг собе, а воении саветникг скоро онесвешћенг у наивећемг очаанго падне на столицу. „За име Бож1е, течо! не боите се," узбуђенг рече му Леонг. „Та ако е злато, што вамг треба, то га има у ономг сандуку десетг пута више, нег' што е нуждно, да се одужите. Н самБ садг богатг човекг, и то богатство принадлежи Енни и вама, зато некг намг ни наВмана туга веселиГ! тренутакг састанка не нарушава !" Военв1в саветникг загрли младогг Леона, а Енна почиваше на грудима верне Сузане. „Ти си бша нашг анђео хранителБ," рекне онаусхићено, — „а самБ знала, да моа Сузана мене лгоби! Но садг ми кажи, како си ти то могла насг избавити?!" „Н самБ вамг већг казала, наимилјн Енно!" одговори у плачг радости погружена верна другарица, „како самБ о дворскомг саветнику мислила, да онг плете замке, и одг оногг времена навпреча ми е брига бша, да господина Леона о свему извештавамг, што се овде збБ1ва, и мон стрина , кон е на дворскогг саветника збогг учин^не јои одг н1јга преваре смртно мрзила, своиски ме е _у овомг послу подпомагала. Нреко некогг свогг у Хамбургу сроднпка шилнла е она мон по готову свакји данг писана писма у Енглезку, па башг и кадг е сама она изненадна вестк о смрти господина Леона дошла, нису престанла наша различнимг насловима означавана саобшта ванн." „И та писма, кон су ми одма, како самБ на суву зе-

млго ступ10 , предана бша," упадне Леонг у речв, „бша су, изг кои самБ н вид10, да ми се оно, што ми е наидраЖ1е, отима, и кон су ме као на крилима ветра овамо донела. Хвала Богу само, те самк јоштг за времена приспео!" „Али Леоне, срце мое!" рекне саветниковица, „кажи ми, молимг ге, како си ти дошао до толикогг богатства, да данасг тетку можешг помоћи? бли твое притнжан1е заиста доволбно , да дугг н-ћговг може залећи? Да тебе случаино очи не вараго?" „Будите спокоини, тетка," одговори смешећи се младиВ Леонг, „новацг е оваи честнимг начиномг стеченг, и доиста га више има, него што е нуждно за исплату тетковогг дуга. МоИ ункг у Енглезкои примш ме е сг ма ■ лимг моимг капиталомг за участника у едноИ раднви, коа намг е стогубии добитг донела. Та нисамв п бадава чакг и у Индјго ишао!" ОваИ разговорг би прекинутг долазкомг црквеника, кои ави, да су сведоцц већг изг цркве отишли, а и свештеникг да ће то исто учинити, ако му се ништа не нви. ВоениВ саветникг хтеде самг у цркву да иде, да свештеника о догодившем' се обавести, али Леонг повиче: „Остав'те га некг чека, течо! Овде е невеста, а овде и младожена! Енна е подг венцемг и у свадбеномг руву, а н данасг и онако последнБш путг носимг ону халБИну, кон ми е досадг наимилја била! Да, Енно, настави онг дал& н4жно при томг невесту загрливши, — тебБ1 за лгобавБ оставш самБ н воену службу! Мои ункг отвориће у X. нову трговину, и рукован4 сг нвоме мени поверити. Неколико месецш Ј-ченн поставиће ме ј ' стан-ћ, да ћу моћи н-ћговомг очекиванго одговорити, а међутимг ће поредг мене бБ1ти и еданг у послу врло искусанг мла|)1И одг н^ћгове куће. Одсадг ћу дакле само теби и твошИ лгобави живити!" На оваи гласг опетг се кућа испуни новнмг весе.тћмг, и тако е лако бшо младенцима савладагн слабачку противностБ отца онако ухитреномг венчанго. Садг се у лепомг поредку з 7 путе кг цркви, а кадг су после свршеногг свештеногг обреда младенци у обнинма родитела почивали, дигао е господинг Форстерг руке, и благосилнгоћп децу радостно ускликнуо: „Заиста си право казао, Леоне, да лгобавБ чуда чини!"

Г р а 1> а з а ев а ј к ј . какв ће се човекг самг, безЂ лекара, лечити.

С е в а н и л и Шта е то реуматизамг? Кадг се човекг оподелдокомг изтре и у топломг купатилу окупа; — кадг се лосле назеба ма где у телу болови понве; — кадг севан4 нзг едне части тела у другу премешта; — кадг се болови у зглавковима или око зглавкова или у меснатпмг и жилавимг частима тела стане. Тако се одприлике у обичномг животу одговара иа горн-ћ питан-ћ. — Но и наука шштг неможе точногг одговора о реуматизму дати, почемг е

реуматизамЂ. суштина ове болссти тштг прилично непозната. Лекари обично (али не увекг) називлго реуматичне болове оне, кои су постали одг назеба човечЈе коже у онимг частима тела , кое двизанћ или покретан^ћ производе, као што су: суве жиле, свезе, мишићи, кости и кожа око костјго, и зглавкови, а нарочито ако ови болови, кои севаго, и кои се при двизанго, притискиванго и оладненго болне части тела увеличаваго, више одг ови частШ у едно и исто време или