Подунавка Земун

1»1>. 13Е. ТРИМЕСЕЧНЛ ЦЕНЛ 6 1 Ф. 15 к. —Н »»|>11« ТЕЧ!:!. ч^ТГГ ИЗЛАЗИ СВАКЕ СУББОТЕ У ВЕЧЕ. 13157.

Култ. мс вуку чј'днс сласти Крозг улица тамне крае, Зашт' ми маме силне страсти Тежке срцу уздисае ? БезпоксшнЂ идемг тамо Где борави мон мила, Да самв ближе онои само Коа ме е обчинила. Сг надеждомг се мисли боре: „Валвда мила ^ошт' неспава,' 1 ' До по ноћи и до зоре Не мируе лгобавк права.

Прозори су прешкринути А н нагло ходамг тз 7 да. В и д и ћ у е — срце слути Ал' н г ћ нигде ни одкуда Крозг прозоре разређене К'о да неко провируе бсу л' очи драге жене Ил' ме сумракг заваруе ? Неко тихо зашапута Зове ли ме .... ахт> шта ли е ? Опетг прођемг два три пута, Ал' залуду — она те.

Ено где се нешто бели Д протрну: „б и ћ е Л ....!" Но што пусто срце жели Оно ше — већг е сенка. СадЂ кан'да се промешколви Пренемг, слушамг све бадава; Нема лека моши болки, Она мирно — мирно спава. А а блудимг тамо амо И звездама авламг аде .., 0! да знаде о н а само, Да е лгобимг ... ахг да знаде! ИВКОВИћЂ.

II иеваеста и супруга.

III. К Н Б и ж и ц а. После оне не башг у спаванго проведене ноћи, устане Албрехт^.. КнБижица е амалјина предметг прве н^ћгове пазЛБИвости. Дуго е лепу ону кнкижицу држао у своимг рукама, и да га ше нешто гонило да се о господични оноВ бол-ћ извести, онг се небБ1 усуд10 да ту непристовностБ учини, и кнБижицу ону отвори. „Ама.иа Иавловска," бше су прве речи кое му у очи падоше; оне су златомг навезене бкме по црноме. Презиме е показивало, да е она Полбкина. Окромг едне аустршске банкноте одг сто Форинти! нађе онг јоштг и едну билету, на коши е било написано: АлФонзг Функалг. Ништа више ше могао дознати, него онолико колико му е познато бнло. Обуче се и оправи што е бо.тћ могао, и одма отиде у велико шеталиште, где се надао нго наћи у саЛнои; мложпни лечећи се госиго. Али нп Амалје ни господина Функала онде ше бшо. Време у кое

се обично изгогра прошећз^е, про!)е, шеталиште оста празно, а Албрехтг нпшта више ше доб10 него ту узнемиругоћу сумнго, да е побожннИ лгобезникг у своме примамлБИванго срећанг 6 бш . У десетг сатш бмо е предг „гостшнпцомг кодг венца." Попне се узг басамаке и потражи собу подг броемг 10. На н-ћгово куцан& доб1е одобрен-ћ одг некогг женскогг гласа да е слободно ући. Младнш онаи човекг отвори врата, а — Амал1л изиђе предг н-ђга. Чисто упрепашћена поздрави се сг нкиме. Албрехту су очи засенуте бБ1ле лепотомг ове господичне, и као забун'ћно гледао е да обичнимг говоромг по'одг своВ оправда, и неспомингоћш правБ1И узрокг зашто е дошао. „У немиломг станго налазите ме, господине!" рече она своимг умилнимг, детинБскимг гласомг. „6 ли вамг се каква несрећа догодила?" запмтаАлбрехтг, седагоћи на столицу, којомг е понуђенг. АмалЈн седне спрамг н^ћга на малу неку софу.